Народноослободилачки покрет Југославије

Народноослободилачки покрет (НОП) је био највећи антифашистички покрет у Југославији за време Другог светског рата, који је организовала и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ).

Оружану силу Народноослободилачког покрета представљали су Народноослободилачки партизански одреди (НОП одреди), створани током лета 1941, а новембра 1942. формирана је Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ), која је марта 1945. прерасла у Југословенску армију (ЈА).

Као непосредни органи Народноослободилачког покрета стварани су, већ током лета 1941. године, Народноослободилачки одбори, који су представљали прве органе „народне власти“. Они су били организовани као сеоски, месни, рејонски, градски, општински, окружни, покрајински или обласни и имали су задатак да помажу из позадине Народноослободилачку борбу. Поред Народноослободилачких одбора у оквиру НОП-а су стваране и друге масовне антифашистичке организације, попут Антифашистичког фронта жена (АФЖ), Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) и Савеза пионира Југославије.

Народноослободилачки покрет је за разлику од других покрета у Југославији, током Другог светског рата, успео да окупи припаднике свих народа: Србе, Хрвате, Словенце, Муслимане, Црногорце и Македонце, као и припаднике свих националних мањина у Југославији: Мађаре, Албанце, Италијане, Словаке, па чак и Немце.

Један од циљева Народноослободилачког покрета био је и стварање нове државе - Нове Југославије, која би почивала на националном и социјалном јединству. На тај начин се остваривао и део програма Комунистичке партије Југославије, који се односио на извођење социјалистичке револуције. Ови планови су се посебно одвијали на ослобођеним територијама тзв. „Партизанским републикама“ (Ужичка република, Дрварска република, Бихаћка република и др.) где је становништво могло у пракси да види ефикасност рада НО одбора и стварање државе социјалне правде.

Народноослободилачки покрет се развијао на читавом подручју Југославије, као и на деловима околних земаља са већинским југословенским становништвом. Главни противници НОП-а су били страни окупатори (Немци, Италијани, Бугари и Мађари), као и „домаћи издајници“ - квислиншке организације које су сарађивале с окупатором: Независна Држава Хрватска (усташе и домобрани), режим Милана Недића у Србији (Српска државна стража), Бела гарда у Словенији, режим Секуле Дрљевића у Црној Гори, четници Косте Пећанца, Балисти, Љотићев „Збор“ и др. Поред чисто квислиншких организација припадници НОП-а су били и у сукобу с четницима Драже Михаиловића, који су од стране Савезника били признати као Југословенска војска у отаџбини, а сарађивали су са окупатором. Покрет је водио доследну борбу и против ширења међунационалне мржње и масовних прогона и покоља становништва, што му је донело велику народну подршку.

Народноослободилачки покрет је 1943. године добио подршку Савезника, који су ускратили дотадашњу подршку четницима. После тога је дошло, на наговор Савезника, до стварања споразума са Југословенском владом у избеглиштву, која је и сама признала НОП. На основу тих споразума дошло је, 7. марта 1945. године, до стварања Демократске Федеративне Југославије.

Освободилна фронта

Главни чланак: Освободилна фронта

За разлику од других крајева Југославије, где је у Народноослободилачком покрету руководећу улогу имала Комунистичка партија Југославије, поред које су се налазиле и неке друге мање предратне политичке организације, у Словенији је на иницијативу Комунистичке партије Словеније формиран Ослободилачки фронт (словен. ) који је окупио десетак предратних странака и организација и створио чврсто јединство у борби против окупатора.

Стварање Народноослободилачких одбора

Главни чланак: Народноослободилачки одбори

Стварање АВНОЈ-а

Главни чланак: Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије

Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије, скраћено АВНОЈ, је била кровна организација народноослободилачких комитета, успостављена 26. новембра 1942. ради управљања слободним територијама на подручју окупиране Југославије.

АВНОЈ је био под политичким вођством Народноослободилачког покрета Југославије. Многи обични борци у партизанским редовима нису били комунисти, али њих је у програму АВНОЈ-а привукао федеративни систем за различите народе у Југославији, што је била избалансиранија замисао од свега што су друге политичке снаге у Југославији нудиле у то време.^[1]

Однос НОП-а и Савезника

Однос НОП-а и Избегличке владе у Лондону

Однос између Народноослободилачког покрета (НОП) и Југословенске владе у избеглиштву у Лондону прошао је кроз неколико фаза, еволуирајући од потпуног непријатељства и међусобног непризнавања до наметнуте сарадње под притиском Савезника, што је на крају довело до формирања јединствене, привремене владе Демократске Федеративне Југославије у марту 1945. године. Овај сложен однос био је дефинисан идеолошким разликама, борбом за легитимитет унутар земље и пред Савезницима, као и динамиком војних операција на терену.

Почетни период и подршка Михаиловићу (1941—1943)

Након Априлског рата и окупације Краљевине Југославије 1941. године, краљ Петар II и чланови владе генерала Душана Симовића емигрирали су у Лондон, где су успоставили владу у избеглиштву. Ова влада представљала је континуитет предратног поретка и уживала је међународно признање као једини легитимни представник Југославије.^[2] Убрзо по избијању устанка у Србији, влада је ступила у контакт са пуковником Драгољубом Михаиловићем, кога је сматрала вођом ројалистичког покрета отпора. У јануару 1942. године, влада Слободана Јовановића именовала је Михаиловића за министра војске, морнарице и ваздухопловства и унапредила га у чин армијског генерала, а његове јединице прогласила Југословенском војском у отаџбини (ЈВуО).^[3]

Са друге стране, Народноослободилачки покрет, који је организовала и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ), сматран је узурпаторским и револуционарним покретом чији је циљ био рушење монархије и успостављање комунистичког режима. Избегличка влада је, преко својих пропагандних канала, првенствено радија BBC на српскохрватском језику, активно промовисала Михаиловића као јединог легитимног вођу отпора, док су партизани били приказивани као „комунистичке банде“ одговорне за изазивање грађанског рата.^[4] До краја 1942. године, контакти између НОП-а и владе у Лондону практично нису постојали, а однос се заснивао на потпуном неповерењу и отвореном непријатељству.

Промена савезничке политике и Техеранска конференција

Кључни преокрет у односу снага и перцепцији покрета отпора у Југославији догодио се током 1943. године. Британске војне мисије при штабу Драже Михаиловића, као и обавештајни подаци прикупљени дешифровањем немачких порука (пројекат „Ултра“), све јасније су указивали на две чињенице: Михаиловићеве снаге су биле углавном пасивне и избегавале су сукобе са окупатором, а у многим деловима земље отворено су сарађивале са италијанским, па и немачким снагама у борби против партизана.^[5] Истовремено, извештаји су потврђивали да партизани, упркос тешким губицима током операција „Вајс“ и „Шварц“, воде непрекидну и жестоку борбу против сила Осовине.

Британски премијер Винстон Черчил, вођен прагматичним циљем да подржи ону снагу која наноси највише штете Немцима, почео је да преиспитује политику искључиве подршке Михаиловићу. У мају 1943. године, Британци шаљу прву званичну мисију у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, на чијем се челу налазио капетан Ф. В. Д. Дикин. Његови извештаји, као и извештаји касније мисије коју је предводио бригадир Фицрој Маклин, потврдили су војну снагу и значај партизанског покрета.^[6]

Ова промена кулминирала је на Техеранској конференцији у новембру-децембру 1943. године, где су се Черчил, Рузвелт и Стаљин договорили да пруже максималну војну помоћ партизанима и да се Михаиловићеве снаге надаље игноришу. Ова одлука је представљала смртни ударац за легитимитет избегличке владе и њене војске у отаџбини. Британци су почели да врше снажан притисак на краља Петра II и југословенску владу да се одрекну Михаиловића и постигну споразум са Титом.^[7]

Споразуми Тито—Шубашић (1944)

Под притиском Черчила, краљ Петар II је 1. јуна 1944. године распустио владу Божидара Пурића и именовао Ивана Шубашића, бившег бана Хрватске, за новог председника владе. Шубашићев главни задатак био је да постигне договор са вођством НОП-а. Убрзо потом, Шубашић је отпутовао на острво Вис, где се налазио Врховни штаб НОВЈ, и 16. јуна 1944. потписао први, познат као Вишки споразум.^[8] Кључне тачке споразума биле су:

• Шубашићева влада се обавезала да призна Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) као привремену власт у земљи и да изда декларацију којом признаје заслуге НОВЈ.
• НОП је пристао да се питање државног уређења (монархија или република) не поставља до ослобођења земље, када ће народ донети коначну одлуку.
• Шубашићева влада ће бити састављена од личности које нису компромитоване сарадњом са окупатором или противљењем НОП-у, а њен главни задатак биће организовање помоћи Народноослободилачкој борби.

Иако је краљ Петар II био незадовољан, под притиском Британаца је морао да прихвати споразум. У септембру 1944, краљ је преко Радија Лондон позвао све Србе, Хрвате и Словенце да се уједине и приступе Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом, чиме је и формално оставио Михаиловића без подршке.^[9]

Након ослобођења Београда, уследила је нова рунда преговора. Тито и Шубашић су 1. новембра 1944. у Београду потписали други споразум, познат као Београдски споразум. Овим споразумом прецизирани су детаљи формирања јединствене привремене владе до одржавања избора за Уставотворну скупштину. Договорено је да се успостави Намесништво (регентски савет) које би вршило краљевску власт у његовом одсуству, а да ће влада бити формирана од чланова НКОЈ-а и представника избегличке владе.^[10]

Формирање привремене владе (1945)

Последњи корак ка уједињењу направљен је након Конференције на Јалти у фебруару 1945, где су Савезници потврдили Београдски споразум и затражили да се одлуке Другог заседања АВНОЈ-а ратификују од стране будуће Уставотворне скупштине и да се у привремену владу укључе и други демократски политичари који нису учествовали у НОП-у.

Након дуготрајног отпора, краљ Петар II је коначно, 2. марта 1945, пренео своја овлашћења на трочлано Намесништво. Пет дана касније, 7. марта 1945. године, у Београду је формирана Привремена влада Демократске Федеративне Југославије. Јосип Броз Тито је постао председник владе и министар народне одбране, док је Иван Шубашић добио место министра спољних послова. У влади је било 28 чланова, од чега су 20 били из редова НОП-а, тројица из Шубашићеве владе, а петорица су били представници предратних грађанских странака.^[11] Овим чином, Југословенска влада у избеглиштву формално је престала да постоји, а нова држава, настала из Народноослободилачке борбе, добила је пуно међународно признање.

Истакнуте личности НОП-а

др Иван Рибар и Јосип Броз Тито на Сутјесци, јуна 1943. године

Методије Андонов Ченто Михајло Апостолски Спасенија Цана Бабовић Владимир Бакарић Душан Богдановић Јосип Броз Тито Владимир Велебит Јован Веселинов Јосип Видмар Дмитар Влахов Страхил Гигов Сретен Жујовић Влада Зечевић Едвард Кардељ Војислав Кецмановић Борис Кидрич Лазар Колишевски Иван Милутиновић

Нико Миљанић Владимир Назор Благоје Нешковић Миле Перуничић Моша Пијаде Нурија Поздерац Јаша Продановић Ђуро Пуцар Иван Рибар Владислав С. Рибникар Душан Сернец Јоже Сребрнич Јосип Смодлака Петар Стамболић Синиша Станковић Фадиљ Хоџа Авдо Хумо Родољуб Чолаковић