Споменица на борбе за ослобођење северних крајева Југославије (1918—1919)

From Wikipedia, the free encyclopedia

Споменица на борбе за ослобођење северних крајева Југославије (1918—1919)
Remove ads

Медаља је основана 10. октобра 1939. године у спомен на 25. годишњицу борби за северну југословенску границу (у данашњој Словенији). Споменицу су добили сви припадници војске који су активно учествовали у борбама 1918-1919, с тим што су сви који су у оружаним акцијама непосредно учествовали медаљу носили о црвеној траци са плаво-белом ивицом, а они који нису директно учествовали у борби носили су је о плавој траци са црвено-белом ивицом.

Укратко Споменица на борбе за ослобођење северних крајева Југославије, Тип ...
Remove ads

Историјат

Када је у октобру 1918. распад Аустро-Угарске Монархије био неминован, а настанак државе Словенаца, Хрвата и Срба готова ствар, поставило се и питање границе између држава које ће се формирати. Међимурје и Прекомурје, насељен хрватским односно словенским становништвом, били су до тада у саставу Угарске. У Штајерској и Корушкој, које су припадале Аустрији, живјело је бројно словенско становништво, посебно у јужним предјелима тих покрајина. Словенци су почетком новембра 1918. организовали наоружане јединице састављене од војника бивше аустроугарске војске са територија Словеније. Мајор Рудолф Мајстер формирао је Мариборску и Цељску пуковнију и с њима разоружао њемачке војнике и аустријску заштитну стражу у Марибору и другим мјестима у југоисточној Штајерској. Затим је заузео линију од Радгоне до Дравограда. Дана 24. децембра 1918. седам хрватских батаљона, један српски батаљон и двије чете Словенаца упали су у Међимурје и истјерали Мађаре, који су се без борбе повукли на лијеву обалу Муре, у Прекомурје. Други дио словенских оружаних снага с капетаном Алфредом Лавричем протјерао је аустријске посаде из села Ленарт и заузео Ферлах (Боровље).[1]

Тада је с аустријском командом постигнут споразум, према којем су Словенци преузели управу у дијелу Корушке јужно од демаркционе линије: ријека Гаји и Дравом до Клагенфурта. Истовремено је Мајстер закључио споразум са аустријском командом у Грацу и заузео Блајбург (Плиберк) и Фелкермаркт (Великовец). Тај споразум није признала аустријска покрајинска влада у Клагенфурту, па су се сукоби наставили. Обје противничке стране имале су пролазних успјеха и неуспјеха, па су стално појачавале своје јединице људством и оружјем. Дана 14. јануара 1919. почели су у Грацу преговори о прекиду непријатељства, а у Бечу је 19. јануара потписан споразум, према којем су обје стране прихватиле америчког представника за арбитра. Он је преузео обавезу одређивања демаркционе линије. У међувремену је влада у Љубљани обавијештена да ће се на мировној конференцији у Паризу питање Корушке рјешавати у корист Аустрије, па је наредила да све јединице у Корушкој крену у напад, протјерају Аустријанце и заузму спорно подручје. Напад, изведен 29. априла 1919., није успио и претрпљени су знатни губици. Аустријанци су искористили ситуацију и надмоћним снагама прешли у противнапад. У оштрим борбама почетком маја одбацили су словенске трупе код Фелкермаркта, Љубеља и Јесеница и потисли их у рејону Дравограда и Словењ Градеца.[1]

Thumb
Мајстерови борци у Корушкој

Штавише, Аустријанци су наставили са напредовањем у јужној Штајерској према Марибору и Шоштању, али су одбијени на линију Дравоград-Уршља Гора-Солчава. На мировној конференцији у Паризу комисија за питање Корушке предложила је да се спорно подручје препусти Аустрији. На то је услиједила темељна реорганизација и прегруписање свих војних формација у Словенији. На границу је упућено више од 10.000 добро наоружаних и искусних војника, насупрот 9.500 слабије наоружаних аустријских војника. Дана 28. маја 1919. све су кединице Краљевства СХС дуж корушке линије ратишта кренуле у напад, присилиле Аустријанце на повлачење у нереду и заузеле десну обалу Драве. Аустријанци су затражили прекид непријатељства и преговоре. Приједлог за преговоре је прихваћен, али без прекида непријатељства. Док су се у Крању водили преговори, војска Краљевства СХС наставила је освајати јужну Корушку. Дана 12. августа 1919. јединице Савске и Дравске дивизијске области Краљевства СХС заузеле су Прекомурје, одакле се мађарска војска повукла без борбе. Тако је уз Међимурје и Прекомурје дефинитивно припало Краљевству СХС. Почетком јуна 1919. у Паризу је одлучено да се корушко питање ријеши плебисцитом. Подручје на којем се плебисцит спроводио подијељено је у двије зоне: А и Б. Зону А држале су јединице Краљевства СХС, а зону Б Аустријанци. Плебисцит се требао спровести прво у зони А. Ако би се већина становништва у зони А одлучила за Краљевину СХС, наставио би се плебисцит у зони Б. У супротном случају обје би зоне припале Аустрији. Плебисцит у зони А одржан је 10. октобра 1920. и на њему је 59,04% гласача било за Аустрију, а 40,96% гласача за Краљевство СХС. Због тога је и зона Б припала аутоматски Аустрији. Дана 19. октобра 1939. године краљевски намјесници утемељили су у име краља Петра II Карађорђевића, а на приједлог министра војске и морнарице, Споменицу на борбе за ослобођење сјеверних крајева Југославије 1918 - 1919.[1]

Remove ads

Изглед

Према члану 1. Закона, Споменица је од бронзе и платинирана, округла, пречника 36 мин, а дебљине 2,5 мм. Међутим, приликом реализације дошло је до одступања од изгледа прописаног законом. Споменице су израђене од бронзе, али су неки примјерци позлаћени, други платинирани, а трећи галванизирани легуром хром-никл тамносиве боје. На лицу је приказан двоглави бијели орао с круном и државним грбом на прсима. Орао је приказан on face, али у динамичном ставу, тако да изгледа да се огорчено бори и брани сјеверне крајеве, симболизиране грбовима. У средини је грб жупаније Зала из 13. вијека, тј. заједнички грб Прекомурја и Међимурја. Лијево је грб Штајерске из 13. вијека, усправљени штајерски пантер с исплаженим језиком. Десно је грб Корушке из 12. вијека, окомито раздијељен: с једне стране три лава један испод другог, с друге стране водоравна греда. Штајерска и Корушка су само дјеломично припале Краљевству СХС па њихови грбови нису приказани цјеловито. На наличју је натпис у шест редова: SPOMENICA / NA / BORBE ZA OSLOBOĐENJE / SEVERNIH KRAJEVA /JUGOSLAVIJE / 1918 - 19. Натпис је уоквирен вијенцем од ловорове (десно) и липове (лијево) гранчице. Између врхова гранчица вијенца је бакља. Гранчице вијенца су на дну свезане машном. На лицу и наличју споменице налази се уз, ивицу бисерна кружница. Споменица се носила на лијевој страни прса, на свиленој тругластој траци.[1]

Особе које су у периоду од 29. октобра 1918. до 5. маја 1920. године учествовале у борбама за ослобођење Корушке, Штајерске, Прекомурја и Међимурја као борци у борачким формацијама, носиле су споменицу на траци црвене боје с плавом и бијелом пругом са лијеве стране. Пруге су широке 3 мм. Све остале особе које су као неборци учествовале у ослобођењу ових крајева, затим у осигурању Словеније, као и у "угушивању и у одржавању поретка" у овим крајевима, носиле су споменицу на врпци плаве боје с црвеном и бијелом пругом с лијеве стране. Попис особа које су имале право на споменицу водио се у Ађутантском одјељењу Министарства војске и морнарице, на основу тачних и овјерених података прикупљених у појединим командама и установама. Тако састављени пописи, засебни за борце и неборце, достављали су се Канцеларији краљевих ордена, која је чувала споменице и на основу пописа водила евиденцију о изданим споменицама. За споменицу се није наплаћивала такса. Право на ношење споменице имао је само одликовани, а након његове смрти споменица би остајала породици за успомену. На ранг-листи државних одликовања споменица је била на посљедњем мјесту, иза Споменице на рат за ослобођење и уједињење 1914 - 1918. године. Уз споменицу додјељивала се и диплома, коју је потписивао канцелар, а супотписивао секретар Канцеларије краљевих ордена.[1]

Remove ads

Референце

Литература

Спољашње везе

Loading related searches...

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.

Remove ads