Станислав Бинички

Станислав Бинички (Јасика, код Крушевца, 27. јул 1872 — Београд, 15. фебруар 1942) био је српски композитор, диригент и педагог.^[1] Сматран је највећим представником српске класичне музике. Аутор је прве српске опере На уранку и војничког марша На Дрину.

Станислав Бинички
Станислав Бинички
Надимак	Сташа
Датум рођења	(1872-07-27)27. јул 1872.
Место рођења	Јасика, код Крушевца, Кнежевина Србија
Датум смрти	15. фебруар 1942.(1942-02-15) (69 год.)
Место смрти	Београд, Окупирана Србија
Образовање	Краљевска Баварска музичка академија у Минхену
Служба	1899—1920.
Војска	Краљевина Србија Краљевина СХС
Чин	Мајор[а]

Биографија

Рани живот и образовање

Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, певајући у певачком друштву Обилић као и у Београдском певачком друштву. Школовао се у Београду, Нишу и Лесковцу, а свирао је виолину и флауту. Још током гимназијских дана обрађивао је композиције за ђачки оркестар, а занимао се и за соло певање.

Иако је био музички врло талентован, по жељи оца уписује Природно-математички факултет на тадашњем Филозофском факултету у Београду.^[2] За време студија у склопу Велике школе оснива Академско музичко друштво.

Студије у Минхену

После једногодишњег рада у гимназији у Лесковцу, где је предавао математику, одлази у Минхен, где наредне четири године (између 1895. и 1899.) студира композицију и соло певање^[1] на Музичкој академији код професора Јозефа Рајубергера.

Повратак у Београд и педагошки рад

Након завршених студија вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде, којом диригује до 1920.

Паралелно са дириговањем активан је и као хоровођа у Београдском певачком друштву Обилић, Типографском певачком друштву Јакшић, као и у Певачкој дружини Станковић. Заједно са Мокрањцем и Цветком Манојловићем оснива Српску музичку школу (данас Музичка школа „Мокрањац“).

Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је 1920. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био.^[1][3]

Споменик Станиславу Биничком у Крушевцу

Композиторски рад

Од 1924. посвећује се компоновању. Познат је и по томе што је за своје композиције користио фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у српској музици, опера На уранку, опера у једном чину из 1903., на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.

Учествовање у Првом светском рату

Први светски рат са својим Оркестром Краљеве гарде одвео га је на Крф, где је и у овом тешком времену Бинички са својим оркестром био активан организујући хуманитарне концерте на Крфу и у Солуну. Кад су прилике то дозволиле, концертна активност настављена је после рата — тачније 1916. у Паризу, Лиону, Бордоу, Тулузу, Монтабану, Оранжу, Марсељу, Тулону и Ници.

Турнеја у Француској је била више него успешна. Због великог интересовања Француска је затражила од Србије да дозволи Станиславу Биничком и Оркестру Краљеве гарде да продужи боравак и турнеју, што је депешом потврђено. Француска је још неко време могла уживати у концертима под његовом палицом. Наредне 1917. године Удружење композитора и музичких извођача Француске прогласило је Станислава Биничког за свог почасног члана.

Главна дела

Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завичаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, као и војних маршева На Дрину^[1] и Парадни марш. Сматра се да је најпознатији српски марш, На Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Колубарској бици.

Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, као и музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и друге.

Лик, дело и наслеђе

Марш на Дрину, 1915. године

Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година 20. века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису, Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето, коначно и Београд доби права црквена звона.“

Поштанска марка СР Југославије са ликом Станислава Биничког из 1997. године

У његовој родној Јасици код Крушевца сваке године се одржава музичка манифестација Дани Станислава Биничког, у оквиру које наступају многи угледни солисти и ансамбли.

О његовом животу снимљен је ТВ филм Бинички. По њему су названи Певачка дружина Бинички и Музичка школа „Станислав Бинички”.

Његова супруга била је Мирослава Бинички, рођена Фрида Бланк, Немица коју је упознао током студија у Минхену.

Види још

• Уметнички ансамбл Станислав Бинички

Напомене

1. Војни чин је носио звање вишег капелника.