Шакал

За друга значења, погледајте страницу Шакал (вишезначна одредница).

Шакал (или чагаљ) је назив за три врсте из породице паса, распрострањене у Африци, Азији и југоисточној Европи.

Шакал
Златни шакал (Canis aureus)
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врсте

Опис

Црнолеђи шакал (Canis mesomelas) који се храни јужноафричком антилопом, Национални парк Етоша.

Животиња веома слична вуку. Има шиљату њушку, дуже уши и краћи, дебео реп. Покривен је кратком, црвенкасто-смеђом длаком. Као и остали из породице паса, на предњим ногама има пет, а на задњим четири прста са дебелим ноктима које не може да увуче. Тело му је дуго око један метар, реп до 25 , а тежином достигне и 15 . Веома добро и истрајно трчи, преваљујући велике удаљености. Живи појединачно и у малим чопорима. Углавном је ноћна животиња. Јазбину гради у жбуњу или под земљом.

Станиште

Живи у степама, равницама обраслим жбуњем, а понекада и уз мочваре. У Европи живи на Балкану, северу Италије и у делу Мађарске.

Исхрана

Једе све што може да улови, али и лешине, зрневље и воће. Мада је плашљив, напада и домаће животиње.

Размножавање

Женка у пролеће окоти најчешће осам слепих младунаца, који постају полно зрели после годину дана.

Етимологија

Енглеска реч „jackal“ датира из 1600. године и потиче од француске chacal, од турског çakal, изведеног од персијског شغال shoghāl, што је заузврат изведено из санскритског शृगाल śṛgāla, што значи „урлач“.^[1][2]

Таксономија и односи

Постојеће врсте канида сличних вуку

Пас     Сиви вук       Којот       Афрички златни вук       Обични шакал       Етиопски вук       Азијски дивљи пас       Афрички дивљи пас           Пругасти шакал     Црнолеђи шакал

Филогенетски односи између постојећег клана канида налик вуку на основу митохондријалне ДНК.[3][4]

Сличности између шакала и којота навеле су Лоренца Окена, у трећем тому свог Уџбеника природне историје (1815), да ове врсте смести у нови посебан род, Thos, назван по класичној грчкој речи θώς „шакал“, али његова теорија је имала мало непосредног утицаја на таксономију у то време. Анхел Кабрера је у својој монографији о сисарима Марока из 1932. довео у питање да ли присуство цингула на горњим кутњацима шакала и његово одговарајуће одсуство у остатку Canis може оправдати поделу тог рода. У пракси, Кабрера је изабрао алтернативу неподељеног рода и назвао шакале Canis уместо Thos.^[5]

Окенову теорију рода Thos оживео је 1914. Едмунд Хелер, који је прихватио теорију одвојеног рода. Хелерова имена и ознаке које је дао разним врстама и подврстама шакала живе и даље у тренутној таксономији, иако је род промењен из Thos у Canis.^[5]

Скелетон црнолеђег шакала изложен у Остеолошком музеју.

Вуколики каниди су група великих месождера који су генетски блиско повезани јер сви имају 78 хромозома. Група укључује родове Canis, Cuon, и Lycaon. Чланови су пас (C. lupus familiaris), сиви вук (C. lupus), којот (C. latrans), златни шакал (C. aureus), етиопски вук (C. simensis), црнолеђи шакал (C. mesomelas), пругасти шакал (C. adustus), азијски дивљи пас (Cuon alpinus) и афрички дивљи пас (Lycaon pictus).^[6] Најновији признати члан је афрички златни вук (C. anthus), за који се некада сматрало да је афричка грана златног шакала.^[4] Пошто поседују 78 хромозома, сви чланови рода Canis се кариолошки не разликују једни од других, као и од азијског дивљег пса и афричког ловачког пса.^[7][8] Показало се да су два афричка шакала најосновнији чланови ове кладе, што указује на порекло кладе из Африке.^[3] Canis arnensis је стигао у медитеранску Европу пре 1,9 милиона година и вероватно је предак модерних шакала.^[9]

Парафилетска природа Canis у односу на Lycaon и Cuon довела је до сугестија да би два афричка шакала требало да буду додељена различитим родовима, Schaeffia за шакала са бочним пругама и Lupulella за шакала са црном леђима^[10][11] или Lupulella за обоје.^[11][12]

Средња величина и облик етиопског вука повремено су доводили до тога да се сматра шакалом, те је назван и „црвени шакал” или „симијенски шакал”.

Врсте

Врста	Биномијални ауторитет	Опис	Опсег
Црнолеђи шакал Lupulella mesomelas	Schreber, 1775	Најлакше грађени шакал, који се некада сматрао најстаријим живим чланом рода Canis,[13] сада се сврстава у род Lupulella. Он је најагресивнији од шакала, јер је познато да напада животињски плен који је вишеструко већи од његове тежине, а има и свадљивије односе унутар чопора.[14]	Јужна Африка и источна обала Кеније, Сомалије и Етиопије
Пругасти шакал Lupulella adustus	Sundevall, 1847	Претежно живи у шумовитим пределима, за разлику од других врста шакала. Најмање је агресиван од шакала, ретко лови велике сисаре.[15]	Централна и јужна Африка
Обични шакал Canis aureus	Linnaeus, 1758	Највећи и најраспрострањенији шакал, ближи је вуковима него афричким врстама шакала.	Југоисточна Европа, Блиски исток, западна Азија и јужна Азија

Фолклор и литература

Попут лисица и којота, шакали су често приказани као паметни чаробњаци у митовима и легендама својих крајева. Помињу се отприлике 14 пута у Библији. Често се користи као књижевно средство за илустрацију пустоши, усамљености и напуштености, с обзиром на његову навику да живи у рушевинама бивших градова и других области које су људи напустили. У неколико превода Библије назива се „дивљи пас“. У Библији краља Џејмса, Исаија 13:21 се односи на „тужна створења“, за која неки коментатори сугеришу да су било шакали или хијене.^[16]

У индијским причама о Панчатантри, шакал се помиње као лукав и мудар.^[17] У бенгалској тантричкој традицији, они представљају богињу Кали. Каже се да се појављује као шакал када јој се понуди месо.

Религија Серера и мит о стварању тврде да су шакали били међу првим животињама које је створио Руг, врховно божанство народа Серер.^[18]