Apple II

Епл (енгл. ) био је један од првих успешних и масовно произведених личних рачунара,^[1] производ фирме Епл компјутер (енгл. ) из 1977.

Apple II из 1977, приказан с две дискетне јединице и монитором. Први модел из серије имао је уграђену тастатуру, генератор звука, пластично кућиште и осам унутрашњих прикључака за проширење.

У погледу лакоће употребе, особина и могућности проширења, Епл био је значајан напредак наспрам свог претходника, . Приказан по први пут на Рачунарском сајму западне обале (енгл. ) 1977. године, Епл постао је први масовно произвођени лични рачунар и развио је Епл компјутер у врло успешну фирму. Током година, произведен је читав низ различитих модела под сличним ознакама, и производња модела престала је тек 1993. До тада је произведено скоро шест милиона примерака свих издања.^[2][3]

Епл постао је један од најпознатијих и најуспешнијих рачунара током 』80-их и раних 』90-их година. Због агресивне маркетиншке кампање постао је први рачунар који је масовно уведен у америчке средње школе. Развој образовног и пословног софтвера () довео је до употребе рачунара и за потребе школства и пословања^[4][5][6].

Изворни оперативни систем био је једноставни бејсик преводилац (интерпретер) који се налазио снимљен у ROM меморији. Већина комерцијалних програма је радила без оперативног система, директно на хардверу рачунара. Apple DOS додат је после почетка производње да подржи прикључивање дискетне јединице. Његов наследник био је Apple ProDOS који је подржавао хијерархијски датотечни систем и већи капацитет дискова.

С необавезним картицама заснованим на микропроцесору , Епл могао је да користи оперативни систем и да покрене , и друге програме^[7].

На врхунцу еволуције, крајем 』80-их, рачунари серије Епл су већ имали многа решења усвојена с рачунара Макинтош. 1992. године, платформа је већ била 16-битна, са мишем и графичким корисничким окружењем (ГКО) и графичким и звучним могућностима далеко изнад оригинала из 1977.

Врло скупа Епл Лиса са ГКО представљена је 1983. године, али се показала комерцијалним неуспехом због високе цене. Макинтош је приказан 1984. као јефтинија опција за ГКО од Лисе, и почетком 』90-их је преузео примат од Епл серије. Чак и после увођења Макинтоша, Епл серија била је примарни извор прихода за компанију читав низ година. је продаван до 1992, а је престао да се производи тек 15. октобра 1993.

Дизајн

Епл био је један од првих кућних рачунара у пластичном кућишту које се могло лако скинути. Матична плоча је имала осам прикључака за проширења, а меморија се могла проширити до 48 килобајта, што је било знатно више од модела Комодор PET и Тенди TRS-80 који су се појавили у то време. Као један од првих продаван је као завршени рачунар, а не као матична плоча за коју је требало направити кућиште, посебно купити тастатуру, монитор итд.

Графика је била високе резолуције за 』70-е. Бејсик је првобитно радио само с целим бројевима (), а касније и с децималним Еплсофт бејсиком (). Објављивани су многи програми за рачунар у књигама и часописима, што је довело до његове тренутне популарности.

Модели

Рани модели Епл су обично означени као , касније , са додатком слова да означи одређени модел.

Епл

Први Епл рачунари почели су се продавати 5. јуна 1977.^[8] с микропроцесором 6502 који је радио на 1 , 4 kB RAM меморије, касетним интерфејсом за снимање и учитавање података, и бејсиком уграђеним у ROM меморију машине. Видео-контролер је приказивао 24 линије текста са по 40 знакова у сваком реду, са приказом на стандардном телевизору (преко посебног модулатора). Цена је првобитно била 1298 долара.^[9] (са 4 kB RAM) и 2638 америчких долара (са највише 48 kB RAM). Да би се истакле могућности приказа у боји, логотип на кућишту рачунара је исцртан бојама дуге.^[10]

Спољашња дискетна јединица постала је доступна нешто касније и повезивала се преко контролер-картице која се укључивала у један од слободних прикључака на рачунару. Диск II интерфејс био је један од великих достигнућа Стива Вознијака јер је дизајниран са минимумом делова, што је знатно смањило цену^[11][12]

Приступ дизајну диск интерфејса био је типичан за Вознијака. Рачунар је користио разне пречице да смањи број кола и трошкове. Пошто је процесор имао приступ меморији само током сваког другог клок такта, видео-меморија је очитавана током тактова које процесор није користио.

Звук је произвођен једноставним системом „укључи-искључи「 (), дакле само пулсеви су били могући. Вештом манипулацијом времена и ширине пулса могли су се постићи сложени звучни ефекти.

Многе фирме су развиле додатне картице за Епл . Постојале су серијске, видео, меморијске, мрежне и друге картице. Додатне картице с процесором Зилог Z80 биле су честе.^[13]

Епл Плус

Главни чланак: Епл Плус

Епл Плус, приказан у јуну 1979,^{[14][15][16][17]} имао је Еплсофт бејсик с подржаним операцијама на децималним бројевима () у меморији.

и

После успеха рачунара и , Епл је 1978. проширио тржиште на Европу, Аустралију и Далеки исток с моделима (Европа и Аустралија) и (Јапан). У тим моделима су урађене нужне промене да би се изашло у сусрет стандардима у тим земљама. Видео-сигнал и улазни напон за исправљач су морали бити измењени. системи су имали посебну видео-картицу. Јапанске верзије су имале подршку за Катакана симболе. Производња Јуроплуса престала је 1983.

Главни чланак: Apple IIe

с дискетном јединицом и -ом .

је 1983. замењен са , јефтинијом али моћнијом машином с новијим електронским колима. То је помогло да се смањи број делова и убрза рад, као и дода подршка за мала слова и 64 kB RAM меморије. Додатне картице су омогућавале приказ 80 знакова у реду и проширење до 1 меморије.

С овим моделом је уведен и , двострука дискетна јединица за дискете од 5,25 инча с новом контролер-картицом. постао је најпопуларнији модел икада направљен.

Главни чланак: Apple IIc

био је први компактни рачунар фирме Епл компјутер.

је приказан у априлу 1984. као преносиви рачунар. Међутим, није имао батерије и уграђени екран с текућим кристалима, па се није могао користити као модерни лаптоп — у покрету.

IIc био је први модел с микропроцесором 65C02 и имао је уграђену дискетну јединицу од 5,25 инча и 128 kB RAM меморије, уграђени диск контролер, видео-излаз, серијски интерфејс за модем и штампач и улаз за миш или палицу за игру.

GS

Главни чланак: Apple IIGS

GS био је најмоћнији рачунар из серије са 16-битним процесором, 4096 боја, синтесајзером звука, мишем и графичким корисничким окружењем.

GS са мишем и тастатуром.

Идући члан линије био је рачунар приказан 15. септембра 1986. Имао је моћни 16-битни процесор, са 24-битним адресирањем, са проширењем меморије до 8 MB. Графика је подржавала до 4096 боја.^[18]

GS је био скоро потпуно сагласан с претходним рачунарима из серије преко посебног чипа званог који је у ствари био функционална замена за ранији модел (без процесора и меморије). Ово је обезбеђивало пуну подршку за старији софтвер. Нови програми су радили у графичком корисничком окружењу.

Рачунар је укључивао 32-гласовни Енсоник синтесајзер ( 5503) са 64 kB засебне меморије. ^[19] 256 kB стандардне меморије, уграђене прикључке за проширења, миш, RGB видео излаз, и мрежну картицу .

Првих 50.000 рачунара из серије имали су потпис Стива Вознијака на предњем делу кућишта и звали су се .

Главни чланак: Apple IIc Plus

, 8-битна измена оригиналног модела али с бржим процесором, дискетном јединицом од 3.5 инча и уграђеним напајањем. Био је то последњи рачунар серије .

Последњи модел из серије био је уведен 1988. Имао је исту величину и облик као , с тим да је дискетна јединица била од 3,5 инча, напајање је сада било унутар кућишта, а микропроцесор је био на 4 . Меморија се могла проширити до 1 .

Главни чланак: Apple IIe Card

Године 1990, посебна картица под именом постала је доступна за линију рачунара. Ово је у ствари био минијатурни рачунар на картици и омогућавао је коришћење старијих програма преко хардверске емулације.

Последње године

Макинтош линија рачунара је коначно превазишла линију почетком 』90-их. Поклоници Епл серије били су љути на компанију зато што је напустила даљи развитак модела. Крај производње модела објављен је у децембру 1992.^[20] а серије IIe у марту 1993.^[21]

Клонови

Jiama (嘉馬) SPS-109, тајвански клон рачунара .

имао је доста нелегалних клонова у САД и другде. Направљено је више од 190 различитих модела. Многи су имали имена воћа, да би асоцирали купце на оригинални производ. Постојали су клонови и у Совјетском Савезу и Бугарској, са ћириличким знаковима.

У СФРЈ је институт ИРИС из Босне и Херцеговине, у склопу Енергоинвеста, правио клонове рачунара. Службено име је било ИРИС 8. Због високе цене су углавном коришћени за дигиталне телефонске системе и образовање. Коришћени су донекле и у државним фирмама, истраживачким лабораторијама и у ЈНА. ИРИС 8 изгледао је слично као рани IBM ПЦ, са посебном централном јединицом с уграђене две дискетне јединице од 5,25 инча, и одвојеном тастатуром и монитором. Елитне средње школе су имале скупине од 8, 16 или 32 рачунара повезаних у локалну мрежу са ИРИС 16 PC сервером. Број произведених рачунара није познат.

Складиште података

У прво време, је користио аудио касете за складиштење података и програма. Није постојао произведени модел касетофона, па је препоручена верзија у раној документацији био Панасоник . После појаве модела , касетни програми су полако нестајали са тржишта.

је користио 5,25-инчне дискете. Први оперативни систем за дискете био је који је могао да складишти 113.75 kB података на свакој дискети.

Касније, могао је да користи 3,5-инчне дискете с капацитетом од 800 kB и тврде дискове.

Заоставштина

Данас постоје разни емулатори који омогућавају софтверу да ради на линуксу, Windows-у и другим оперативним системима. Одрази дискета се могу наћи на интернету за те емулаторе. и су међу бољим емулаторима који су сагласни с одразима дискета.

Постоји и ретро рачунарска сцена власника и сакупљача рачунара која наставља да обнавља, одржава и развија хардвер и софтвер за свакодневно коришћење ових старих рачунара. Постоји низ интернет страница посвећених овом рачунару.

Утицај на индустрију

серија рачунара имала је изузетан утицај на технологију и на свакодневни живот. био је први лични рачунар за многе људе, и његова цена била је на нивоу доступном за многе породице. Његова популарност је допринела изузетном расту индустрије видео-игара и образовних програма. BASIC у ROM меморији научио је милионе људи првим корацима у програмирању. Први табеларни програм за прорачуне, , постао је доступан масама са рачунаром.

Друге компаније су брзо ускочиле на тржиште са својим моделима, што је започело „рат「 у коме су корисници профитирали са све бољим и јефтинијим рачунарима. Успех рачунара је подстакао и IBM да створи , који је подстакао даљи развој рачунарства у правцу све бољих перформанси и ниже цене.

Једна поука из серије била је важност отворене архитектуре рачунарског система. Први рачунари долазили су са приручником који је имао целокупну електричну шему рачунара и попис рутине у меморији која је служила као . Касније се ово куповало засебно, а често је заузимало неколико приручника. Прикључци рачунара дозвољавали су периферним картицама да преузму потпуну контролу над магистралом података и имају директан приступ меморији. Ово је подстакло независну индустрију произвођача картица који су произвели право „море「 производа, тиме омогућујући корисницима да израде системе по својој вољи.

С првим Макинтош моделима, Епл је направио затворени систем, што је знатно умањило успех машине. На крају, отворена архитектура -ја је надвладала и постала индустријски стандард. Међутим, IBM је од тога имао мало директне финансијске користи пошто су друге фирме преузеле примат у развоју отворене архитектуре. У децембру 2004. године, IBM је продао свој одељак за личне рачунаре кинеској компанији Леново.^[22][23]