HTTP

(енгл. ) је мрежни протокол који припада слоју апликације ОСИ референтног модела, представља главни и најчешћи метод преноса информација на вебу.^[1] Основна намена овог протокола је испоручивање докумената, тј. веб страница. је само један од интернет протокола. Развој и стандардизацију HTTP протокола надгледају и .

Развој -а је покренуо Тим Бернерс-Ли у -у 1989. године и сажет је у једноставан документ који описује понашање клијента и сервера који користе прву верзију протокола која је названа 0.9.^[2]

Та прва верзија протокола убрзо је еволуирала у разрађенију верзију која је била прва верзија према далекој будућој верзији 1.0.^[3]

Развој раних захтева за коментаре (RFC) започео је неколико година касније и био је то координирани напор Радне групе за интернет инжењеринг () и WWW Конзорцијум (), а рад се касније преселио на .

је финализован и потпуно документован (као верзија 1.0) 1996. године.^[4] On je развијен као верзија 1.1 1997. године, а затим су његове спецификације ажуриране 1999. и 2014. године.^[5]

Његову безбедну варијанту под називом HTTPS користи више од 76% веб-сајтова.^[6]

је ефикаснији израз -ове семантике „на жици“ и објављен је 2015. године; користи га више од 45% веб локација;^[7] сада га подржавају скоро сви веб прегледачи (96% корисника)^[8] и главни веб сервери преко безбедности транспортног слоја () користећи проширење преговарања протокола апликационог слоја (ALPN)^[9] где је потребан TLS 1.2 или новији протокол.^[10][11]

је предложени наследник ;^[12][13] користи га више од 20% веб локација;^[14] сада га подржавају многи веб претраживачи (73% корисника).^[15] користи уместо за основни транспортни протокол. Као и , он не застарева претходне главне верзије протокола. Подршка за је прво додата у и Гугл кроуму,^[16][17] и такође је омогућена у Мозила фајерфоксу.^[18]

протокол

је протокол за комуникацију између сервера и клијента, који функционише по принципу захтев/одговор. клијент, који је најчешће веб прегледач, иницира пренос података након што успостави везу с удаљеним веб-сервером на одређеном порту. Сервер константно ослушкује захтеве на одређеном мрежном комуникацијском порту (типично порт 80), чекајући да се клијент повеже и пошаље свој захтев. Захтев се састоји од основне команде (чија је синтакса прописана стандардом и која се састоји од назива команде, имена траженог документа и верзије подржаног -а) и заглавља које се састоји од одређеног броја редова текста који поближе одређују аспекте захтева.

Захтев клијента се обрађује на серверу и, у зависности од исправности захтева и могућности задовољавања истог, клијенту се шаље одговарајући одговор. Одговор се састоји од извештаја о статусу захтева (који се састоји од троцифреног кода и кратког дескриптивног текста статуса, нпр. 200 ОК) и од конкретног одговора, уколико је захтев могуће задовољити. Одговор се састоји од заглавља, које је исте синтаксе као и заглавље захтева и даје основне податке о природи одговора, и од евентуалног конкретног садржаја који се тражио у захтеву. У зависности од верзије протокола као и од заглавља захтева, веза се може након тога прекинути, а може се иста веза искористити за слање новог захтева, ради уштеде времена.

је протокол апликационог слоја дизајниран у оквиру пакета Интернет протокола. Његова дефиниција претпоставља основни и поуздан протокол транспортног слоја,^[19] стога се обично користи Трансмисиони контролни протокол (). Међутим, се може прилагодити да користи непоуздане протоколе као што је UDP, на пример у и Једноставан протокол откривања сервиса ().

HTTP ресурси се идентификују и налазе на мрежи помоћу Униформног ресурсног локатора (), користећи шеме Униформних ресурсних идентификатора () и . Као што је дефинисано у 3986, су кодирани као хипервезе у документима, тако да формирају међусобно повезане хипертекстуалне документе.

У засебна веза са истим сервером се прави за сваки захтев за ресурсом.^[20]

У уместо тога TCP веза се може поново користити за више захтева за ресурсе (тј. странице, оквири, слике, скрипте, табеле стилова итд.).^[21][22]

комуникације стога доживљавају мање кашњења, јер успостављање веза представља знатне трошкове, посебно у условима великог саобраћаја.^[23]

је ревизија претходног како би се одржао исти клијент-сервер модел и исте методе протокола, али са овим разликама у редоследу:

• да се користи компримовани бинарни приказ метаподатака ( заглавља) уместо текстуалног, тако да заглавља захтевају много мање простора;
• да користите једну (обично шифровану) везу по приступном домену сервера уместо 2 до 8 веза;
• да се користи један или више двосмерних токова по конекцији у којој се захтеви и одговори рашчлањују и преносе у малим пакетима да би се скоро решио проблем -а (блокирања зачеља линије).^{[note 1]}
• да би се додала могућност потискивања којом се омогућава серверској апликацији да шаље податке клијентима кад год су нови подаци доступни (без присиљавања клијената да повремено захтевају нове податке од сервера коришћењем метода анкетирања).^[24]

Пример

Пример једног захтева за документ од стране клијента:

GET /index.html HTTP/1.1
Host: www.example.com

Пример одговора на захтев:

HTTP/1.1 200 OK
Date: Mon, 23 May 2005 22:38:34 GMT
Server: Apache/1.3.27 (Unix)  (Red-Hat/Linux)
Last-Modified: Wed, 08 Jan 2003 23:11:55 GMT
Etag: "3f80f-1b6-3e1cb03b"
Accept-Ranges: bytes
Content-Length: 438
Connection: close
Content-Type: text/html; charset=UTF-8
...

Три тачке означавају садржај траженог документа.

је верзија протокола која користи алгоритам за заштиту садржаја захтева и одговора од евентуалног прислушкивања. Овај протокол обично користи порт 443.

Локација (и ) докумената се одређује помоћу URL адресе.

Историја

Тим Бернерс-Ли

Термин хипертекст је сковао Тед Нелсон 1965. у пројекту Ксанаду, што је заправо било инспирисано визијом Ваневара Буша из 1930-их о систему „мемекс“ за проналажење информација и управљање заснованог на микрофилмовима, описаном у његовом есеју из 1945. године „Како можемо да мислимо“. Тим Бернерс-Ли и његов тим у CERN-у су заслужни за изум оригиналног -а, заједно са -ом и припадајућом технологијом за веб сервер и кориснички интерфејс клијента који се зове веб претраживач. Бернерс-Ли је први пут предложио пројекат „” 1989. године, сада познат као .

Први веб сервер је покренут 1990. године.^[25][26] Коришћени протокол је имао само један метод, односно , који би захтевао страницу са сервера.^[27] Одговор са сервера је увек била страница.^[2]

Преглед прекретничких верзија

Верзија	Година увођења	Тренутни статус
HTTP/0.9	1991	Застарело
HTTP/1.0	1996	Застарело
HTTP/1.1	1997	Стандард
HTTP/2	2015	Стандард
HTTP/3	2020	Нацрт

Види још

• Списак интернет протокола

Напомене

1. У пракси, ови токови се користе као вишеструке подвезе за мултиплексирање истовремених захтева/одговора, чиме се у великој мери смањује број стварних веза на страни сервера, са 2..8 по клијенту на 1, и омогућава много више клијената који се могу симултано услужити.