Јозеф Хајдн
From Wikipedia, the free encyclopedia
Франц Јозеф Хајдн[n 1] ( ; Рорау, 31. март 1732 — Беч, 31. мај 1809) био је аустријски композитор и диригент.[2][3]
Франц Јозеф Хајдн | |
---|---|
Датум рођења | (1732-03-31)31. март 1732. |
Место рођења | Рорау, Хабзбуршка монархија |
Датум смрти | 31. мај 1809.(1809-05-31) (77 год.) |
Место смрти | Беч, Аустријско царство |
Хајдн је најзначајнији представник епохе класицизма. Његов најплоднији стваралачки период био је за време службе на двору мађарског грофа Естерхазија, код кога је радио као дворски композитор и диригент дворског оркестра.
Шире музичко образовање стекао је као члан хора дечака Бечке катедрале. У композицији заправо самоук, Хајдн се и касније, као композитор и диригент дворске музике кнезова Естерхази, развијао самостално, „одсечен од света“, како сам каже, „и присиљен да постане оригиналан“. Провео је три деценије, од 1761. до 1790, на кнежевским дворовима у Ајзенштату и Естерхазију, док је након 1790. већином боравио у Бечу.
„Добри тата Хајдн“, чувар класичне традиције, први у великој тројки бечких класика, Моцартов пријатељ и учитељ многих музичара свога доба стекао је за живота велику популарност и поштовање који су након смрти избледели, да би га 20. века поново открило као врело непресушне музичке доброте.
Хајдн је дао неизмерно богат и разноврстан опус, што сведочи о лакоћи стварања и о потреби тадашњег музичког тржишта које је стално тражило нова дела. Његове 104 симфоније, 24 клавирска концерта, 5 концерата за виолончело, мноштво коморних композиција за различите инструменте и ансамбле, тридесетак опера, ораторијума, мисе, кантате — све то чини један од најбогатијих опуса у историји компоновања уопште.
Како је Хајдн старио, у своја дела укључивао је све више сељачких народних мелодија које је слушао у младости. Савршени пример је последњи став његове последње симфоније, бр. 104 — Лондонске симфоније.
Тежиште његова стварања је на инструменталној музици, а посебно је развио клавирску сонату, гудачки квартет и симфонију. У опери даје већу важност карактеризацији ликова. Најстарији је од тројице мајстора бечке класике.