Опера
облик позоришта у којем се драма преноси у целини или углавном кроз музику и певање / From Wikipedia, the free encyclopedia
Опера је облик позоришта у којем се драма преноси у целини или углавном кроз музику и певање.[1] Опера се појавила у Италији око 1600-е године и углавном је повезана са западном класичном музичком традицијом. Опера користи многе од елемената говорног позоришта као што су сценографија, костими и глума. Међутим, уопштено гледајући опера се разликује од других облика драматизације по важности песме и конвенција певачке технике. Уз певача су у пратњи музички ансамбл у распону од малог инструменталног ансамбла до пуног симфонијског оркестра. Опера може имати плес, а ово је посебно истинито код француске опере за велики део њене историје.[2]
Традиционална опера има три врсте певања: рецитатив,[3] декламацију и арију, тј. отпевану соло деоницу. Кратка певна деоница назива се и ариосо. Све врсте певања прате музички инструменти.
Певачи и њихове улоге разврставају се према распону гласа. Мушки гласову могу бити бас, бас-баритон, баритон, тенор и контратенор. Женски гласови могу бити алт, мецосопран и сопран. Свака од тих врста има подврсте. (На пример, подврсте сопрана: лирски сопран, колоратурни сопран, спинто сопран, драмски сопран.) Те подврсте помажу да певач добије улоге које најбоље одговарају боји и квалитету његовог гласа.
О релативном значају речи и музике у опери се расправља још од 17. века. Визуелне уметности као што је сликарство користе се како би створио сценски спектакл, који се сматра важним делом извођења. Осим тога, у опери се често користи плес. Због свега тога је славни оперски композитор Рихард Вагнер доделио опери знамениту титулу , што би се могло превести као „збирно уметничко дело“.