Авеста
Зороастријски компендијум свете књижевности / From Wikipedia, the free encyclopedia
Авеста (перс.) је збирка светих књига религије старих Иранаца (Парса), које су задржале Заратустрино учење (Зендавеста). Настала је за време Заратустриног живота. Авеста је најсветија књига Зороастризма. Она за зороастрејце има исту важност као Библија за хришћане или Куран за муслимане. Сви сачувани текстови Авесте потичу из периода после слома Сасанидске династије, обично од 9. па све до 13. века п. н. е.
Авеста је примарна збирка верских текстова зороастризма, састављена на авестанском, раном иранском језику којим су говорили древни Иранци, а који је прилично близак ведском санскритском језику Риг Веде.[1][2]
Текстови Авесте спадају у неколико различитих категорија, распоређених било по дијалекту, или по употреби. Главни текст у литургијској групи је Јасна, која је добила име по церемонији Јасна, примарном чину богослужења зороастризма, и на којој се рецитује текст Јасне. Најважнији део текстова Јасне су пет Гата, које се састоје од седамнаест химни које се приписују самом Зороастру. Ове химне, заједно са пет других кратких староавестанских текстова који су такође део Јасне, су на старом (или 'гатичком') авестанском језику. Остатак Јасниних текстова је на млађем авестанском, који није само из каснијег стадијума језика, већ и из другог географског региона.
Проширења церемоније Јасне укључују текстове Вендидад и Висперад.[3] Висперадске екстензије се углавном састоје од додатних призивања божанстава (јазата),[4] док је Вендидад мешовита збирка прозних текстова који се углавном баве законима чистоте.[4] Вендидад је и данас једини литургијски текст који се не рецитује у потпуности напамет.[4] Неки од материјала проширене Јасне потичу из Јашта,[4] који су химне појединачним јазатама. За разлику од Јасне, Висперада и Вендидада, Јаште и други мањи текстови Авесте се више литургијски не користе у високим ритуалима. Осим Јашти, ови други мањи текстови укључују Нјајеш текстове, Гах текстове, Сирозу и разне друге фрагменте. Заједно, ови мањи текстови се конвенционално називају Кордех Авеста или текстови „Мале Авесте“. Када су прва издања Кордех Авесте штампана у 19. веку, ови текстови (заједно са неким молитвама на неавестанском језику) постали су књига заједничке молитве за лаике.[3]
Термин Авеста је из дела зороастријске традиције из 9/10 века у којима се реч појављује као средњоперсијски abestāg,[5][6] Књига Пахлави ʾp(y)stʾkʼ. У том контексту, abestāg текстови се приказују као примљено знање и разликују се од егзегетских коментара (занд) истих. Дословно значење речи abestāg је неизвесно; опште је познато да је то учена позајмљеница из авестанског, али ниједна од предложених етимологија није универзално прихваћена. Често понављана деривација од *upa-stavaka је од Кристијана Бартолома,[7] који је тумачио abestāg као потомка хипотетичке реконструисане староиранске речи за „хвалну песму“ (Бартолом: Lobgesang); али ова реч заправо није посведочена ни у једном тексту.