Апстрактна уметност
From Wikipedia, the free encyclopedia
Апстрактна уметност, или апстракција (лат. abstractus [од abstrahere, одн. апстраховати] — одвојен, сажет, извучен), уметност која не приказује видљиву стварност природе, него су јој једини садржаји ликовни елементи, линија, раван или облик, боја, површина или маса.[1] Израз апстрактан схваћен као нешто одвојено од природе увек је био предмет спора, можда због импликације да „апстраховати” нешто значи умањити га или унизити.[2] Музика и архитектура су одувек сматране апстрактним уметностима док су, у класичној традицији, сликарство и вајарство замишљене као уметности подражавања (мимезис).[2] Најмање од половине 19. века уметници су се свесно или несвесно кретали ка концепцији сликарства као ентитета по себи, а не као имитације нечег другог. Невоља с речју „апстрактан” као изразом за уметност која не представља природу је у томе што се она без разлике користила за сву уметност у којој је предмет подређен или искривљен да би се нагласила пластична или изражајна средства.[2] Тај израз се понекад прилично широко примењује на извесне фовистичке и кубистичке слике, на којима предмет није предоминантан, као и на неке кубистичке скулптуре. Међутим, све док постоји ма и најмањи остатак предмета који се може препознати — апстрактан није заправо беспрекорна ознака.[2] Кубизам може да буде на путу ка апстракцији, али сам по себи није апстрактан.[2] Штавише, двојица главних представника кубизма, Пикасо и Брак, никада у свом делу нису одустали од везе са предметном стварношћу.
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Улагани су различити напори да се нађе погодније име за талас неимитативних слика и скулптура које су стваране у 20. веку. Тео ван Дусбург је 1930. предложио термин „конкретан”, а израз „непредметан” се увелико користи за апстракцију Мондријана и његових следбеника.[2] Међутим, није нађена никаква стварно задовољавајућа замена и чини се да нема разлога зашто се израз „апстрактан” и даље не би користио.[2]
Апстрактна или непредметна уметност се веже за субјективно, емотивно и рационално уметничко изражавање, које не следи природне законе боје, текстуре, облика и простора. Било да се ради о сликарству, графици и вајарству или некој другој уметничкој форми, уметник овде изражава себе слободним коришћењем линија, ликова, боје, текстуре или облика и простора. Уношење геометријских ликова (у сликарству) и облика (у вајарству) је у вези са „рационалним“ непредметним уметничким изражавањем.
Апстрактна или непредметна уметност је правац који је настао на почетку 20. века, око 1910. године када се развила фотографија и сликар се све више удаљава од интерпретације и репродукције природног света и природе. Говори се о непредметној уметности и апсолутном сликарству.
Међу сликаре који припадају овом правцу спадају Франсис Пикабија (1879—1953 ) као и Рус Василиј Кандински (1866—1944 ) који је своју прву апстрактну слику насликао 1911. године и ако се данас сумња да је ову слику предатирао. Први сликари апстрактног сликарства сматра се да су били Михаил Ларијонова (1881—1964 ) као и сликар под утицајам кубизма Робер Делонеа (1885—1941 ) а такође и чешки сликар Франтишек Купка (1871—1957 ). Затим сликар Швајцарског порекла Паул Кле (1879—1940) и Холанђанин Пит Мондријан (1872—1944 ). Једна икона апстрактног сликарства јесте Казимир Маљевичева (1878—1935 ) слика из 1913. године на којој је представио црни квадрат на белој позадини. После овога је апстракција добила нове облике.
Почетни апстрактни уметнички језик се с једне стране развија на искуству фовиста и експресиониста, чији израз доминира снага контраста и жива боје, а с друге на искуству кубизма Пикаса и Брака којим доминира једна геометријска организација композиције и где је боја у служби форме.