Арбереши
From Wikipedia, the free encyclopedia
Арбереши (Арбанаши; алб. , итал. ; уп. са старим српским називом за Албанце Арбанаси), такође познати као Албанци Италије или Итало-албанци, су албанска етнолингвистичка група у јужној Италији, углавном концентрисана у раштрканим селима у регионима Апулије, Базиликата, Калабрије, Кампаније, Молизеа и Сицилије.[1] Они су потомци тоских избеглица које су побегле из Мореје између 14. и 18. века након османске инвазије на Европу.
Током средњег века, Арбереши су се населиле у Напуљској краљевини у неколико таласа миграција, након успостављања Краљевине Албаније, смрти албанског националног хероја Ђурађа Кастриотија Скендербега и постепеног освајања Византијског царства од стране Османлија.
Њихову културу одређују главне карактеристике које се налазе у језику, католичкој религији византијског обреда, традиционалној ношњи, обичајима, уметности и гастрономији, који се и даље ревносно чувају, уз свест о припадности специфичној социолингвистичкој групи. Током векова, Арбереше су успеле да одрже и развију своје идентитете, захваљујући својој културној вредности коју су испољиле углавном две верске заједнице византијског обреда са седиштем у Калабрији, Колеџ Корсини 1732. године, затим Италијанско-албански колеџ Сант'Адриано Сан Бенедето Улано 1794. године, и Италијанско-албанска богословија у Палерму 1735. године, која је потом 1945. пребачена у Пјана дегли Албанези.
Данас, већина од педесет заједница Арбереша су присталице Италоалбанске цркве, источне католичке цркве. Припадају двема епархијама, Лунгро, за Арбереш континенталне Италије, Пиана дегли Албанеси, за Арбереш на Сицилији и манастир Гротаферата, чији монаси базилијани углавном потичу из албанских насеља Италије. Црква је најважнија организација за одржавање карактеристичног верског, етничког, језичког и традиционалног идентитета заједнице Арбереше.
Арбереши говоре арберешки језик, тоску албанску варијанту која укључује мешање кодова са регионалним романским језицима Италије. Оно је од посебног интереса за ученике савременог албанског језика јер задржава гласовне, морфосинтаксичке и речникске елементе језика који се говорио у предосманској Албанији. У Италији, албански језик (а не посебно арбереш) је заштићен законом број 482/99, који се односи на заштиту историјских језичких мањина.[2]
Арбереше су расуте по јужној Италији и Сицилији, а у малом броју и у другим деловима Италије. Има их у великом броју у Северној и Јужној Америци, посебно у САД, Бразилу, Чилеу, Аргентини, Мексику, Венецуели, Уругвају и Канади, као и у Уједињеном Краљевству. Процењује се да има око 100.000 Итало-Албанаца (400.000 ако укључујући и оне изван Италије); они чине једну од најстаријих и највећих мањина у Италији. Бити Италијан и Арбереш су централни за идентитет итало-Албанаца.[3] Када говоре о њиховој „нацији“, Арбереш користи израз Арбериа, лабав географски термин за раштркана села у јужној Италији која користе арберешки језик. Поносни су на своју албанску етничку припадност, идентитет и културу, али се такође идентификују као италијански држављани, будући да у Италији живе стотинама година.[3][4]
У светлу историјских догађаја, секуларни континуитет албанског присуства у Италији је изузетан. У 2017. години, са Републиком Албанијом, званична пријава за укључивање народа Арбереш поднета је УНЕСКО-у као живог људског и друштвеног нематеријалног наслеђа човечанства.[5][6]