Влада Зечевић
From Wikipedia, the free encyclopedia
Владо Зечевић (Никшић,[lower-alpha 1] 21. март 1903 — Београд, 26. октобар 1970) био је православни свештеник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник ФНР Југославије и НР Србије. У периоду од 1945. до 1946. обављао је дужност првог министра унутрашњих послова ФНРЈ.
владо зечевић | |||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Датум рођења | (1903-03-21)21. март 1903. | ||||||||||||
Место рођења | Никшић[lower-alpha 1], Књажевина Црна Гора | ||||||||||||
Датум смрти | 26. октобар 1970.(1970-10-26) (67 год.) | ||||||||||||
Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | ||||||||||||
Професија | свештеник | ||||||||||||
Члан КПЈ од | 21. марта 1942. | ||||||||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||||||||
Служба | Војно-четнички одреди НОВ и ПО Југославије Југословенска армија | ||||||||||||
Чин | пуковник у резерви | ||||||||||||
У току НОБ | члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ | ||||||||||||
Министар унутрашњих послова ФНРЈ | |||||||||||||
Период | 7. март 1945 — 1. фебруар 1946. | ||||||||||||
Претходник | нико | ||||||||||||
Наследник | Александар Ранковић | ||||||||||||
Одликовања |
|
Одрастао је у Лозници, где се његова породица преселила 1906. године. Након Првог светског рата и смрт оца, уписао је Богословију у Сремским Карловцима, а након ње и Теолошки факултет. Од 1927. до 1941. био је свештеник у Крупњу, где је активно учествовао у друштвеном и политичком животу. Био је председник Земљорадничке задруге, Народне читаонице и Спортског клуба. Посебно је био ангажован на изградњи Спомен-цркве у Крупњу и спомен-костурнице на Мачковом камену. Припадао је најпре Земљорадничкој странци, а потом Демократској странци и био њен кандидат за посланика на листи Удружене опозиције 1938. године.
Након окупације Југославије, маја 1941. био је затворен од окупатора, а након пуштања на слободу напустио је Крупањ и отишао у манастир Троношу и учествовао у формирању Војно-четничког одреда. Заједно са поручником Ратком Мартиновићем успоставио је сарадњу са Ваљевским НОП одредом и са њим током устанка у Србији учествовао у ослобођењу Крупња и нападу на Шабац. У јесен 1941. када је, за време Прве непријатељске офанзиве, дошло до разлаза између партизана и четника, заједно са поручником Мартиновићем, напустио је четнике и са својим одредом од 500 бораца прешао у партизане.
Средином новембра 1941. постао је члан Главног Народноослободилачког одбора за Србију у ослобођеном Ужицу. Након пада Ужичке републике, са главнином партизанских снага повукао се у Санџак, али је одатле са групом руководилаца враћен на терен западне Србије са задатком да раде на организовању нових јединица. Због немогућности опстанка на овом терену, услед јаке зиме и сталних напада Немаца и легализованих четника, са групом бораца Ваљевског одреда, почетком марта 1942. пребацио се преко Дрине у источну Босну, где се повезао са партизанским снагама. Потом је боравио у ослобођеној Фочи, где је примљен је у чланство Комунистичке партије (КПЈ), а маја 1942. за члана Врховног штаба НОП и ДВЈ.
Заједно са Врховним штабом и главнином партизанских снага, током лета 1942, учествовао је у походу у Босанску крајину. На Првом заседању АВНОЈ-а, новембра 1942. изабран је за члана Извршног одбора, задуженог за верска питања. За време Четврте непријатељске офанзиве, почетком 1943. повлачио се заједно са члановима Извршног одбора АВНОЈ-а према Неретви, а потом је у мају и јуну учествовао у борбама на Сутјесци. Из источне Босне, у лето 1943, заједно са Иваном Рибаром је отишао у Лику и боравио у ослобођеном Оточцу, а потом је са Едвардом Кардељом отишао у Словенију, где је октобра 1943. учествовао на Кочевском збору.
Новембра 1943. на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, изабран је за члана Председништва АВНОЈ-а и Националног комитета ослобођења (НКОЈ), односно његовог повереника за унутрашње послове. Почетком 1944. са делом чланова Председништва АВНОЈ-а боравио је у Горском котару и Кочевју, а у марту је дошао у ослобођени Дрвар, где се налазио Врховни штаб НОВ и ПОЈ. Априла 1944. се разболео, након чега је пребачен у Италију, где је оперисан. Половином јуна 1944. дошао је на Вис, тадашњи центар слободне територије и учествовао у преговорима са Иваном Шубашићем, председником Краљевске владе у егзилу. У јесен 1944. дошао је у ослобођени Београд, а марта 1945. је постао министар унутрашњих послова у Привременој влади ДФЈ.
Након ослобођења Југославије, налазио се на дужностима министра грађевина и саобраћаја у Влади НР Србије, председника Савезног већа Савезне скупштине, члана Савезног извршног већа и др. Биран је за савезног народног посланика и члана Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа и Председништва Савезног одбора Савеза удружења бораца НОР.
Написао је књиге — У ноћи, сусрет, И то да се зна и Расте устанак. Одликован је Орденом народног ослобођења. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.