Главни народноослободилачки одбор за Србију
From Wikipedia, the free encyclopedia
Главни народноослободилачки одбор за Србију је било тело Народноослободилачког покрета у окупираној Србији, а одиграо је значајну улогу у стварању народне власти у Србији.[1] Вероватно је основан у Ужицу, 17. новембра 1941. године,[2] иако о том питању постоје опречна мишљења.[3]
Главни НОО за Србију имао је пре свега задатак руковођења радом и устројем народноослободилачких одбора за подручје централне Србије.[2] Председник ГНОО био је Драгојло Дудић, секретар Петар Стамболић, а чланови Мирко Томић (правник), задужен за организовање снабдевања позадине, Јован Поповић (књижевник) и М. Митровић (професор), задужени за рад на питањима образовања и културе, Митар Бакић (службеник), који је водио финансије, али је више био везан за Врховни штаб НОПО Југославије, Никола Груловић, задужен за пољопривреду и Влада Зечевић (свештеник), за шумарство. Члан је био и Ј. Тулић, који се помиње као заменик секретара.[4]
Главни НОО за Србију није могао да искаже неку нарочиту делатност, јер су само после десетак дана подручја под његовим надзором била поприште сукоба партизана с окупационим и квислиншким снагама.[5] Главни НОО за Србију је постојао свега десетак дана,[2] односно до 29. новембра 1941. године,[1] док је по другим тумачењима наставио да делује на санџачком и касније ЗАВНОБиХ-овом подручју до оснивања Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије (ВАНОСС) одржане од 9. до 12. новембра 1944. године.
По Петрановићу, Главни НОО Србије није одржао ни једну седницу у Ужицу (Ужичка република) због непријатељског деловања.[6] Чланове ГНОО именовао је ЦК КПЈ.[6] Настојања у установљивању земаљског антифашистичког већа народног ослобођења (ЗАВНО) за подручје федералне Србије, у пролеће 1943, су била без резултата. Доласком Главног штаба НОВ и ПОЈ за Србију с Виса у Србију, током јула 1944. стварају се погодни услови, али тек након ослобођења Београда (20. октобра 1944), за започињање обављања припрема за установљивање ЗАВНО за подручје Србије.[7]