Династија Ћинг
From Wikipedia, the free encyclopedia
Династија Ћинг,[1] понекад звана и Манџурска династија, представља последњу кинеску царску династију.
Њен оснивач је Нурхачи, манџурски велможа[2] и вазал кинеских царева из династије Минг[3][4] који се прогласио царем и наследником династије Ђин,[5] која је владала северном Кином неколико векова раније.[6] Године 1634. његов син Хуанг Таи-ђи је након смрти последњег монголског владара из династије Јуен покорио Монголију, а након тога и Кореју.
Године 1644. у Кини је избила велика побуна коју је искористила манџурска војска на челу с принцом Доргоном те пробила Кинески зид, освојила Пекинг и након осамнаест година установила власт над цијелом Кином.
У првим годинама династије Ћинг Кина се наставила ширити па су освојени Тибет и Тајван.
У 19. веку, Кина, која је по номиналним критеријумимама била најбогатија и најјача држава на свету, суочила се с чињеницом да је значајно инфериорна западним силама. Ауторитет царске власти начет је срамним поразима у опијумским ратовима, што је довело до провале национализма међу Хан Кинезима који су Манџурску династију схватали као стране освајаче уместо властитих владара. У другој половини 19. века је против династије Ћинг покренут крвави Тајпиншки устанак, који је однео више живота од Првог светског рата.
Иако се династија Ћинг успела одржати, Кина је била битно ослабљена те је под владавином Циси наставила трпети поразе, од којих је најсрамнији био онај у рату с Јапаном 1894–95. Народно незадовољство – усмерено како против династије, тако и против све већег утицаја западних сила –исказало се у Боксерском устанку године 1900. Кина је, одупирући се западној војној интервенцији, доживела још један велики војни пораз.
Године 1911. серија побуна против династије довела је до њеног збацивања, те је Кина године 1912. проглашена републиком.
Пу Ји, последњи цар манџурске династије, владао је од године 1931. до 1945. као цар државе Манџукуо под јапанском заштитом.[7]