Династија Минг
From Wikipedia, the free encyclopedia
Династија Минг (кинески: 明朝, пинјин: ) или Велико Царство Минг (大明帝国) је кинеска династија која је владала Кином од 1368. до 1644. године; посљедња династија чији су владари пореклом били Хан Кинези.[1][2] У више од 200 година владавине, династија Минг је донела ред и напредак већини Кине. Становништво се удвостручило (од 100 на 200 милиона становника), уведене су нове житарице, цветала је индустрија и повећала се трговина. У 17. веку, корупција, спољни напади и лоше жетве су ослабиле њезину власт и довели до њезина пада.
Цар Хунг-ву из династије Минг (који је владао 1368–98) је покушао да креира друштво самодовољних руралних заједница организованих у чврсти, непокретни систем који би гарантовао и подржавао перманентну класу војника његове династије:[2] империјална стајаћа армија је премашивала један милион војника, а морнаричка бродоградилишта у Нањингу су била највећа на свету.[3] Он је такође посветио велику пажњу умањивању моћи дворских евнуха[4] и неповезаних магната, дајући моћ својим многобројним синовима широм Кине и покушавајући да води те принчеве кроз Хуанг Минг Зу Xун, сет објављених династичких упутства. Ово се завршило спектакуларним неуспехом кад је његов малолетни наследник, император Цзанвен, покушао да заузда моћ свог ујака, изазивајући Јингнан кампању, побуну која је довела принца породице Јан на трон као Јонгли императора 1402. године. Он је успоставио Јан као секундарну престоницу и преименовао је у Пекинг, конструисао је Забрањени град, обновио је Велики канал и успоставио је примат империјалног надзора у именовању службеника. Он је обновио положај својих евнухских присталица и запослио их је као противтежу конфучијских учењака-службеника. Један од њих, Џенг Хе, је предводио седам енормних истраживачких путовања у Индијском океану све до Арабије и обале Африке.
Успон нових царева и нових фракција је умањио такве екстраваганције; хватање цара Џангцунг током Тумуске кризе 1449. их је потпуно докрајчио. Царска морнарица је доведена до неодрживог стања, док је принудним радом конструисана Лиаодонгшка палисада, и повезан Велики кинески зид до његове модерне форме. Широки пописи целокупног царства су спровођени сваке деценије, мада су жеља за избегавањем рада и пореза, и потешкоће са складиштењем и коришћењем енормних архива у Нањингу ометали прецизно пребројавање.[2] Процене за касну Минг популацију су у опсегу од 160 до 200 милиона.[5] Неоходни приходи су истискивани из све мањег и мањег броја фармера, услед све већиг броја оних који нестали из званичних рекорда или су „донирали“ своју земљу евнухсима или храмовима који су били изузети од пореза.[2] Намена zакона је била да се заштите обале од „јапанских“ пирата, али уместо тога они су претворили многе у кријумчаре и саме пирате.
До 16. века, међутим, експанзија Европске трговине – мада ограничена на острва у близини Гуангџоу као што је Макао – раширила је колумбијску размену усева, биљки и животиња у Кину, уводећи чили паприке у сичуанску кухињу, као и високо продуктивни кукуруз и кромпире, чиме је умањенг глад и подстакнут раст популације. Успон португалске, шпанске, и холандске трговине је креирао нову потражњу за кинеским производима и произвео масовни прилив јапанског и америчког сребра. Ово свестрано обиље је омогућило Минг династији да избегне употребу папирног новца, што је подстакло хиперинфлацију током 1450-их. Док су се традиционални конфучијанци супротстављали таквој проминентној улози трговине и нових богаташа креираних њом, кривоверје које је увео Ванг Јангминг је имало прилагодљивији став. Зханг Јузхенгове иницијално успешне реформе су се показале девастирајућим кад је пољопривредни застој узрокован Малим леденим добом био праћен јапанским и шпанским прописима којим је убрзо прекинута понуда сребра, које је било неопходно фармерима за плаћање пореза. Услед комбинације лоших жетви, поплава, и епидемија, стекао се утисак да је династија изгубила свој небески мандат, те је колапсирала је пред побуњеничким вођом Ли Зихенгом и Манџурском инвазијом.
У 19. и 20. веку, под снажним утиском страних освајања, колонизације и безбројних понижења, Кинези су често династију Минг идеализирали као златно доба властите историје.