Електране
From Wikipedia, the free encyclopedia
Електране (централе) представљају постројења у којима се облици примарне енергије (нуклеарна, хемијска, унутрашња калоричка, кинетичка и потенцијална) или енергија Сунчевог зрачења преображују у електричну енергију. Примарни облици енергије се могу поделити на класичне (конвенционалне) и алтернативне (неконвенционалне). Класични облици енергије су унутрашња енергија (нафта, угаљ, плин), потенцијална енергија (водне снаге) те нуклеарна енергија (нуклеарна фисија). Међу алтернативне изворе енергија спадају унутрашња енергија (биогас, биомаса, уљни шкриљаци), потенцијална енергија (плима и осека, таласи), кинетичка енергија (ветар), топлотна енергија (суве стене у Земљиној кори, море, врући извори), нуклеарна енергија (фузија лаких атома), те зрачење (Сунце). Основна карактеристика сваке електране је њена инсталирана електрична снага која се добија као аритметички збир декларисаних привидних снага генератора у или називних снага примарних погонских машина у . Инсталирана снага је истовремено и називна снага електране.
Електрана је дакле постројење за производњу већих количина електричне енергије претварањем из неког другог облика енергије. Према улози у електроенергетском систему генерално се разликују темељне и вршне електране. Темељна електрана је она електрана која је по погонским својствима прилагођена сталном оптерећењу, а вршна електрана она која може, с обзиром на погонска својства и величину, преузети део вршног оптерећења. Прва електрана на свету ушла је у погон 1882. у Њујорку са шест електричних генератора једносмерне струје укупне снаге око 500 . Највећа хидроелектрана на свету, с инсталираном снагом од 22 500 , изграђена је у склопу пројекта Три кланца на реци Јангцекјанг у Кини. Од укупне светске годишње производње електричне енергије, која је 1997. износила 13 340,2 , највећи је део (62,3%) био произведен у термоелектранама на фосилна горива. Нуклеарне су електране произвеле 17,0%, хидроелектране 19,3%, а све остале 1,4% електричне енергије.[2]