Леобенски уговор
From Wikipedia, the free encyclopedia
Леобенски уговор (фр. ) био је прелиминарни мировни уговор, који је потписан 18. априла 1797. године у штајерском граду Леобену, између представника Француске републике и Хабзбуршке монархије. Потписивањем овог уговора, окончано је хабзбуршко учешће у петогодишњем Рату прве коалиције (1792-1797), који је вођен против револиционарне Француске. Ратификација је извршена 24. маја, чиме је уговор ступио на снагу.[1]
До склапања уговора је дошло услед низа француских победа и хабзбуршких пораза, након чега је склопљено примирје, ради отпочињања мировних преговора. Кључну улогу у преговорима одиграо је генерал Наполеон Бонапарта, који је представљао Француску републику. Леобенски уговор је имао привремени карактер, а садржао је јавне и тајне одредбе. Хабзуршка монархија се јавно одрекла својих низоземских и ломбардијских поседа у корист Француске и њених савезника, а за узврат је добила низ територијалних компензација на рачун Млетачке републике.[1]
Тајним одредбама Леобенског уговора било је предвиђено да ће Хабзуршка монархија након склапања коначног мира добити већи део млетачког залеђа (осим града Венеције), као и целокупно подручје Млетачке Истре и Млетачке Далмације. Привремени карактер уговора је обавезивао обе стране да у наредном периоду приступе даљим преговорима у циљу закључивања коначног мировног споразума.[1]
Тај процес се током наредних месеци непланирано одужио, пошто је на француској страни дошло до размимоилажења поводом даљих корака. Иако је из Париза добио инструкције да анулира Леобенски уговор и упути ултиматум Хабзбурговацима, генерал Наполеон Бонапарта је наставио преговоре, који су окончани 17. октобра 1797. године, потписивањем Кампоформијског мира.[1]