Манастир Љубостиња
сакрални објекат и непокретно културно добро у Расинском управном округу, Србија / From Wikipedia, the free encyclopedia
Манастир Љубостиња је женски манастир налази се на левој обали реке Западне Мораве, на 4 километра северно од Трстеника, у атару села Прњавор. Припада крушевачкој епархији Српске православне цркве. Изграђен је у освит Косовске битке, крајем 1388. године, као први женски манастир у Србији. Задужбина је кнегиње Милице, која је овде према предању први пут угледала кнеза Лазара, када се између њих истовремено родила обострана љубав — одакле, према једној од теорија, и назив манастира (љубвестин — место љубави). Кнегиња се 1392. године у Љубостињи замонашила, те је овде провела остатак живота, заједно са својом пријатељицом, српском средњовековном књижевницом, деспотицом Јеленом Мрњавчевић — потоњом монахињом Јефимијом. Обе су сахрањене у манастиру, где се њихове мошти и данас чувају. Некада су у Љубостињи, као највеће материјално и духовно благо Српске деспотовине, чуване и мошти Свете Петке.
Манастир Љубостиња | |
---|---|
Основни подаци | |
Јурисдикција | Српска православна црква |
Епархија | крушевачка |
Оснивање | 1388. |
Оснивач | Кнегиња Милица |
Управник | игуманија Христина (Обрадовић) |
Посвећен | Успењу Пресвете Богородице |
Архитектура | |
Стил | Моравски стил Утицаји: Млетачка готика Исламска архитектура |
Опште информације | |
---|---|
Место | Прњавор |
Општина | Трстеник |
Држава | Србија |
Врста споменика | манастир маузолеј костурница |
Тип културног добра | Споменик културе од изузетног значаја |
Власник | Република Србија |
Старешина манастира је игуманија Христина (Обрадовић), са сестринством на челу од 21. маја 1995. године.[1]
Крајем 14. века светиња је постала најпре стециште преостале аристократије Моравске Србије, јер је као нове монахиње прихватила удовице српског племства, а затим и стожер српске дипломатије, будући да је кнегиња Милица — тада већ монахиња Евгенија — остала дефакто владарка до своје смрти 1405. године. Током 18. и 19. века Љубостиња је била један од пет најбогатијих манастира у Србији, позната као дом угледних и утицајних игумана, а од 20. века — као бастион женског монаштва.
Манастир је изграђен у стилу Моравске школе, која је овде на уникатан начин објединила и утицаје млетачке готике и исламске архитектуре. Препознатљив је по својим розетама, каменим украсима у облику процветалих љиљана, и другим флоралним облицима који симболизују рајску вегетацију, те архитектонском додају и теолошки израз, дочаравајући замисао неимара да композицију Љубостиње поставе као храм Успења Пресвете Богородице, смештен у амбијент небеске баште или рајског врта. Налик античким палатама, фреске су осликане хладним тоновима боја — најчешће цинобер−црвеном и малахит−зеленом. Најпознатија међу њима приказује Исусово Исцељење раслабљеног.
Као споменик културе од изузетног значаја, последња задужбина Немањића, маузолеј кнегиње Милице и костурница са преко тридесет откривених монашких и племићких гробова, Љубостиња од 1979. ужива највиши степен заштите Републике Србије. Игуманија манастира је од 1995. године мати Христина (Обрадовић), а парох отац Данијел (Стефановић). У порти манастира одржавају се народни сабори на Преображење и Велику Госпојину, као и манифестација Јефимијини дани.