Марс
четврта планета од Сунца / From Wikipedia, the free encyclopedia
Марс је четврта планета по удаљености од Сунца и друга најмања у Сунчевом систему, након Меркура. Добила је име по римском богу рата — Марсу.[9] Такође се назива и „Црвеном планетом”, јер на површини преовладава гвожђе(III) оксид који планети даје црвенкасту боју.[9] Марс је терестричка планета са танком атмосфером, и површинским одликама које подсећају на Месец — ударни кратери, и на Земљу — вулканске купе, долине, пустиње и поларне ледене капе. Период ротације и годишња доба на Марсу су такође слична онима на Земљи, а сличан је и нагиб осе ротације планете који условљава годишња доба. На Марсу се налази Олимп (Олимпус Монс) — највећи вулкан и за сада друга највиша планина у Сунчевом систему (највиша на некој од планета),[lower-alpha 2] као и Долина Маринера — један од највећих кањона у Сунчевом систему.[9] Депресија Бореалис на северној полулопти заузима 40% површине планете и могуће је да је настала великим ударом другог небеског тела у Марс током формирања Сунчевог система.[10][11] Марс има два природна сателита — Фобос и Дејмос, који су малих димензија и неправилног облика. Могуће је да су они у ствари ухваћени астероиди,[12][13][9] налик астероиду 5261 Еурека који је Марсов тројанац.[14]
Марс | |
---|---|
Компјутерски генерисана слика из података које је прикупила мисија МГГ агенције Наса | |
Орбиталне карактеристике | |
Афел | 1,6660 АЈ 249,23[1] × 106 |
Перихел | 1,3814 АЈ 206,62[1] × 106 |
Велика полуоса | 1,523679 АЈ 227,939[1] × 106 |
Екцентрицитет | 0,0935±0,0001[1] |
Сидерички период | 1,8808 Јулијанских година 668,5991 сола[lower-alpha 1] 686,980 дана |
Синодички период | 2,135 Јулијанских година 779,96 дана |
Средња орбитална брзина | 24,077[1] |
Максимална орбитална брзина | 26,50 |
Минимална орбитална брзина | 21,97 |
Средња аномалија | 19,3564° |
Инклинација | 1,850° од еклиптике) 5,65° (од Сунчевог екватора) 1,67° (од неваријабилне равни)[2] |
Лонгитуда узлазног чвора | 49,562° |
Аргумент перицентра | 286,537° |
Сидерички период ротације | 24,6229[1] сати |
Трајање дана | 24,6597[1] сати |
Природни сателит | 2[1] |
Физичке карактеристике | |
Средњи полупречник | 3.389,5 ± 0,2[3] |
Екваторијални полупречник | 0,533 Земљиног 3.396,2 ± 0,1[1] |
Поларни полупречник | 0,531 Земљиног 3.376,2 ± 0,1[1] |
Елиптицитет | 0,00589 ± 0,00015[1] |
Маса | 0,64171[1] × 1024 |
Запремина | 16,318[1] × 1010 3 |
Густина | 3,9355 ± 0,0004[1] |
Површинска гравитација | 3,711[1] |
Друга космичка брзина | 5,027[1] |
Албедо | 0,25 (Бонд)[4] 0,17 (геом.)[5] |
Привидна магнитуда | +1,6 до –3[1] |
Соларна озраченост | 589,2[1] |
Tемпература црног тела | 210,1[1] K |
Момент инерције | 0,3662 ± 0,0017[1] |
Удаљеност | 78,39[1] × 106 |
Максимална удаљеност | 401,3[1] × 106 |
Минимална удаљеност | 55,7[1] × 106 |
Ректасцензија Северног пола | 317,68143°[1] |
Деклинација Северног пола | 52,88650°[1] |
Атмосфера | |
Атмосферски притисак | 0,636 (0,4–0,87) kPa |
Састав ваздуха |
|
Све до првог успешног пролета сонде Маринер 4 поред Марса 1965. године, много се причало о присуству воде у течном стању на површини. Ова нагађања била су заснована на периодичним променама светлих и тамних предела на површини, нарочито око поларних региона; посматрачи, предвођени Ђованијем Скјапарелијем и Персивалом Лоуелом, закључили су да су то мора и континенти. За дуге, тамне линије које су посматрачи видели кроз своје телескопе сматрало се да су канали за наводњавање који су се протезали преко целе површине, и да их је изградила цивилизација далеко напреднија од људске на Земљи. За ове линије се касније показало да су биле оптичка варка, мада ареолошки докази прикупљени роботизованим сондама послатим на површину указују да је Марс у далекој прошлости добрим делом био прекривен воденим пространствима.[15] Током 2005. године радарски подаци прикупљени из орбите указали су на велике количине леда на половима,[16] али и на нижој ареографској ширини.[17][18] Марсовски ровер Спирит открио је 2007. године у прикупљеним узорцима хемијска једињења која садрже водене молекуле. Лендер Феникс је 31. јула 2008. прикупио директне узорке леда који се налазио непосредно испод површине на месту на којем се сонда спустила.[19] Агенција Наса је 28. септембра 2015. објавила доказе о присуству течне слане воде на површини Марса у летњим месецима.[20]
Марс тренутно истражује седам свемирских сонди: пет из орбите — Одисеј, Марс експрес, MRO, Мејвен, Мангалијан, и две на површини — ровери Опортјунити и Кјуриосити. Фотографије сонде откриле су сезонске токове воде у најтоплијим месецима на Марсу.[21] Ровер Кјуриосити је 2013. открио да 1,5—3% тла чини вода (мада је та вода везана за друга једињења и није слободно доступна).[22]
У току су многа истраживања везана за настањеност Марса живим организмима у прошлости, али и у садашњости. Испитивања на самом тлу Марса спроведена су сондама Викинг 1 и 2, роверима Спирит и Опортјунити, лендером Феникс и ровером Кјуриосити. У изградњи је још неколико сонди опремљених астробиолошким инструментима — Инсајт, Марс 2020. и Егзомарс.[23][24][25][26] Током 2020-их је планирана и међународна мисија повратка узорака тла на Земљу. Слетање људи на Марс агенција Наса тренутно има у плану око 2040. године.[27]
Марс је лако видљив са Земље голим оком, и лако се уочава његова црвенкаста боја. Његова привидна магнитуда је –2,91,[4] тако да су од њега на небу сјајнији само Јупитер, Венера, Месец и Сунце.[28] Оптички земаљски телескопи имају ограничене могућности при посматрању Марса — могуће је разазнати одлике на површини веће од 300 km, и то када су Марс и Земља најближи у својим орбитама; ове потешкоће јављају се због Земљине атмосфере.[29]
Како је Марс био римски бог рата, а грчко име за Марс је Арес, за појмове везане уз Марс користи се префикс арео- уместо гео-; на пример, уместо „географска ширина” користимо појам „ареографска ширина”.[30]