Метод радиоактивног угљеника
техника заснована на распаду угљеника-14 да се одреди старост органских материјала / From Wikipedia, the free encyclopedia
Метод радиоактивног угљеника (енгл. )[lower-alpha 1] метод је који се користи приликом одређивања старости органских твари на темељу омјера броја атома стабилног угљениковог изотопа 12C и радиоактивног изотопа 14C.
Изотоп 14C настаје у високим слојевима Земљине атмосфере, деловањем космичких зрака на азот (14N). Он се, везан у угљеник()-оксид (2), шири брзо и равномерно целом биосфером. Његова се количина у атмосфери није мењала кроз дуго временско раздобље; заправо, била је константна све до 1950-их, када је тестирањем термонуклеарног оружја у великим количинама био произведен и распршен у спољну средину. Из атмосфере, 14C прелази директно у биљке и индиректно, преко ланца исхране, у друге живе организме. Због тога је у живим бићима омер 12C и 14C константан. Када се смрћу прекине измена твари између организма и атмосфере, радиоактивни распад се не зауставља и органска твар почиње да губи 14C. Одређивањем преосталог 14C у неком узорку неживе твари може се израчунати колико је времена прошло од тренутка смрти.
Време полураспада угљеника 14C износи око 5.730 година. Установи ли се, на пример, да неки комад дрвета или дрвеног угљена садржи упола мање угљеника 14C него живо стабло, закључује се да је тај комад дрвета или угљена стар око 5.730 година; ако садржи само четвртину количине 14C коју је имао док је дрво било живо, стар је око 11.460 година и сл.
Гајгер-Милеровим бројачем могу се одредити и екстремно мале количине тог изотопа. У живом дрвету, од једног билиона атома угљеника само је један радиоактиван, а у једном граму свежег узорка угљеника деси се приближно 13,5 распада у минути.
Данас се овом методом може одредити старост органских твари: пергамента, одеће, фосила, људских и животињских костију и др., од 500 до 50.000 година уназад. Поступак се примењује у археологији, антропологији, геологији, геофизици итд.[1]
Датирање угљеником-14 развио је Вилард Либи 1949. године као професор на Универзитету у Чикагу. За то је добио Нобелову награду за хемију 1960. године.[2][3]