Оклопник
From Wikipedia, the free encyclopedia
Оклопник или, тачније, оружник[lower-alpha 1] (енгл. , франц. , у множини франц. - од чега је настао модеран назив жандарм) је војни термин који означава припадника средњовековне или ренесансне тешке коњице, који се могао борити и пешице (као тешка пешадија). Овај појам користио се у западној Европи од краја 12. века (када су се у пратњи великаша појавили и оклопни коњаници који нису били племићког порекла) до краја 16. века, када је тешка оклопна коњица коначно одбацила копља и заменила их ватреним оружјем - чиме су оклопници преименовани у аркебузире и рајтере. Тако појам оклопника у војном смислу подразумева витезове (који су били једина оклопна коњица западне Европе у периоду од 8. до 12. века), штитоноше, наоружане слуге у пратњи великаша и коњанике-најамнике, који су у 15. и 16. веку чинили главнину тешке коњице у западној Европи.[1] Сам термин је сличан, али не и идентичан појму витеза, пошто је било много оклопника који нису били племенитог порекла, нити су носили титулу витеза. Може се уопштено рећи, да је сваки витез у рату био и оклопник, али није сваки оклопник био витез.