Операција Криваја
From Wikipedia, the free encyclopedia
Операција Криваја или Операција Криваја 95 је шифровани назив војне операције коју је Војска Републике Српске реализовала током рата у Босни и Херцеговини у периоду од 6. до 25. јула 1995. године.
Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. |
Пад Сребренице и Жепе | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Део рата у Босни и Херцеговини | |||||||||||
Ток војних операција приликом заузимања Сребренице (Криваја 95) и Жепе (Ступчаница 95) | |||||||||||
| |||||||||||
Сукобљене стране | |||||||||||
Република Српска Индиректни учесници: СРЈ |
Република Босна и Херцеговина Индиректни учесници: * Холандија * Украјина | ||||||||||
Команданти и вође | |||||||||||
Ратко Младић Радислав Крстић Милорад Пелемиш |
Рамиз Бећировић (Сребреница) Ејуб Голић (пробој до Тузле) Авдо Палић † (Жепа) Том Кареманс | ||||||||||
Јачина | |||||||||||
9.750 војника |
5.500 — 6.200 војника (Сребреница) 1.500 војника (Жепа) 370 мировњака и 2 (Сребреница) 79 мировњака (Жепа) | ||||||||||
Жртве и губици | |||||||||||
300 — 500 погинулих и рањених |
Око 700 погинулих и рањених (→Србија) 750[1] и 1.500 заробљених (Сребреница и Жепа) |
Пад Сребренице је најпознатији и идеологизовани догађај у грађанском рату у БиХ 1992 — 1995. године. Иако је Савет безбедности Организације уједињених нација 18. априла 1993. године, резолуцијом 819, место Сребреница прогласио за демилитаризовану зону под заштитом УН; ипак је ВРС 11. јула 1995. заузела Сребреницу.
Према првој верзији,[2] 28. дивизија АРБиХ није пружала отпор Србима, све док нису у ноћи између 11. и 12. јула војно способни муслимански мушкарци, од 12.000 — 15.000 људи, напустили енклаве да би извршили пробој према Тузли и Кладњу. Жртава на муслиманској страни је било између 1.800 и 2.000. У Поточарима су мушкарци одвојени од 25.000 жена и дјеце које су аутобусима одведене у правцу Кладња - територије под контролом Армије РБиХ. Више од 50 Бошњака мушкараца су пали као жртва линчовања и крвне освете од стране припаднике ВРС.[3] Од 500 — 700 мушкараца, укључујући и Ибрана Мустафића, су били заробљени да отпуштени из затвора током пролећа 1996. године. Поред тога, осам припадника 10. диверзантског одреда ВРС су учествовали у стрељању 153 Муслимана из Сребренице 16. јула 1995. године на пољопривредном добру Брањево код Пилице.[4]
Према другој верзији, геноцид у Сребреници подразумијева масовна планска убиства око 8.000 бошњачких мушкараца и дјечака између 13 и 77 година. Бивши помагач фашистичког окупатора и припадник дивизија СС-а Ханџар Алија Изетбеговић окарактерисао је масакр у Сребреници као ”највећи геноцид у Европи после Другог светског рата”. Међународни суд правде (МСП) у Хагу је 26. фебруара 2007. у пресуди по тужби БиХ против СРЈ, овај злочин није описао као геноцид.[5][6][7] 11. јул је у Европском парламенту 15. јануара 2009. године проглашен „Даном сећања на сребренички геноцид“.
Пад Жепе (заштићене зоне од 6. маја 1993. године) је мање познати и прећутан догађај. Срби су напали муслиманску енклаву у Жепи 13. јула, да би је коначно освојили тек 25. јула 1995. године. Резултат тог јуриша је био 70 погинулих Жепљака, око 10.000 евакуисаних и 150 — 200 рањених према Кладњу и Сарајеву, као и 1.500 ратних заробљеника. Једина жртва пада Жепе је био пуковник АРБиХ Авдо Палић, који је нестао 27. јула 1995. године током преговора са представницима српске војске о евакуацији цивилног становништва Жепе.
Одмах након пада Сребренице и Жепе, НАТО је изразио спремност да авиони НАТО бомбардују српске положаје у источној Босни, да би спречили пад треће „заштићене зоне“ - Горажде. Тврђења да је након пада Сребренице „нестало“ 7-10 хиљада Бошњака, „сателитски снимци“ „масовних губилишта“ око Сребренице и монтирана експлозија на Маркалама 28. августа 1995. године, били су повод за НАТО интервенцију. НАТО бомбардовање је пружило подршку Хрватима и Бошњацима, што је довело до Дејтонског мировног споразума и краја рата у Босни и Херцеговини.