Петар Бојовић
српски и југословенски војвода / From Wikipedia, the free encyclopedia
Петар Бојовић (Мишевићи код Нове Вароши, 4/16. јул 1858 — Београд, 19. јануар 1945) био је српски и југословенски војвода.[2]
Петар Бојовић | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Надимак | Пјер [lower-alpha 1] | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Датум рођења | (1858-07-16)16. јул 1858. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Место рођења | Мишевићи код Нове Вароши, Османско царство | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Датум смрти | 19. јануар 1945.(1945-01-19) (86 год.) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Место смрти | Београд, Краљевина Југославија | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Место укопа | Ново гробље (Београд) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Образовање | Војна академија у Београду | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Супружник | Милева Бојовић (в. 1893 — његова смрт 1945) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Деца |
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Родитељи | Перута Бојовић Рада Бојовић (Пешић) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Породица | браћа: Илија, Јован, Јефрем, Лука сестра: Милена | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Служба | 1876—1921 1941 | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Војска | Српска војска Српска војска Југословенска војска | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Род | Артиљерија Коњица Пешадија Генералштабна струка | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Чин | Војвода (фелдмаршал) | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Командант | Српска војска:
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Учешће у ратовима | списак | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Одликовања | Орден Карађорђеве Звезде I реда Орден Белог орла с мачевима I реда Орден Југословенске круне I реда Орден Легије части Велики крст Орден Светог Мауриција и Лазара I реда Орден Таковског крста II реда | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Политичка каријера | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. После српско-бугарског рата постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант Коњичке дивизије.
У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Македонији.
У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ 21. августа 1914. године на Јевремовачкој коси,[3] па је смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се српска војска повлачила ка Косову. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе (фелдмаршала).
После рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС у јануару 1921. године. Децембра исте године стављен на располагање, а убрзо и пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата именован је по уставу, услед малолетности краља Петра II, за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске да би после капитулације војске сам себи одредио кућни притвор у коме је био све до краја рата. Преминуо је у дубокој старости.
Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.