Први опијумски рат
From Wikipedia, the free encyclopedia
Први опијумски рат или Први англо-кинески рат, био је низ војних сукоба између Британске империје и кинеске династије Ћинг између 1839. и 1842. године.[1][2] Непосредно питање било је кинеско спровођење своје забране трговине опијумом одузимањем приватних залиха опијума од трговаца у Кантону и претњом изрицањем смртне казне за будуће преступнике. Упркос забрани опијума, британска влада је подржала захтев трговаца за надокнадом за заплењену робу и инсистирала на принципима слободне трговине и равноправног дипломатског признања са Кином. Опијум је био једина најпрофитабилнија робна трговина Британије у 19. веку. После вишемесечних тензија између две државе, британска морнарица је у јуну 1840. покренула експедицију, која је на крају победила Кинезе користећи технолошки супериорније бродове и оружје до августа 1842. године. Британци су тада наметнули уговор из Нанкинга, који је приморао Кину да повећа спољну трговину, да компензацију и уступи Хонг Конг Британцима. Сходно томе, трговина опијумом се наставила у Кини. Националисти из 20. века сматрали су 1839. почетком века понижења, а многи историчари је сматрају почетком модерне кинеске историје. Конфликт је започео дугу историју кинеске сумњичавости према Западу, што се још увек осећа у источној Азији.[3]
Први опијумски рат | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Опијумских ратова | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Династија Ћинг |
У 18. веку, потражња за кинеским луксузним производима (нарочито свилом, порцеланом и чајем) створила је трговинску неравнотежу између Кине и Британије. Европско сребро је текло у Кину преко кантонског система, који је ограничавао улазну спољну трговину на јужни лучки град Кантон. Да би се супротставила овој неравнотежи, Британска источноиндијска компанија почела је да узгаја опијум у Бенгалу и дозволила је приватним британским трговцима да продају опијум кинеским кријумчарима за илегалну продају у Кини. Прилив наркотика преокренуо је кинески трговински суфицит, исцрпио економију сребра и повећао број зависника од опијума у земљи, резултати који су озбиљно забринули кинеске званичнике.
Године 1839, цар Даогуанг, одбијајући предлоге за легализацију и опорезивање опијума, именовао је намесника Лин Зешуа да оде у Кантон како би потпуно зауставио трговину опијумом. Лин је написала отворено писмо краљици Викторији позивајући се на њену моралну одговорност да заустави трговину опијумом, мада га она никада није прочитала. Лин је тада прибегао употреби силе у западњачкој трговачкој енклави. У Кантон је стигао крајем јануара и организовао обалску одбрану. У марту су британски дилери опијума били приморани да предају опијум у вредности од 2,37 милиона фунти. Лин је 3. јуна наредио да се опијум уништи јавно на плажи Хумен како би показао одлучност владе да забрани пушење. Све остале залихе су заплењене и наређена је блокада страних бродова на Бисерној реци.
Тензије су ескалирале у јулу након што су британски морнари убили једног кинеског сељана, а британска влада је одбила да преда оптужене кинеским властима. Касније су избиле борбе, а британска морнарица је уништила кинеску поморску блокаду и покренула офанзиву. У сукобу који је уследио, Краљевска морнарица је искористила своју супериорну поморску и артиљеријску моћ да нанесе низ одлучујућих пораза кинеском царству. Године 1842, династија Ћинг је била принуђена да потпише уговор из Нанкинга — први од онога што су Кинези касније назвали неправичним уговорима — који је дао обештећење и екстериторијалност британским поданицима у Кини, отворио пет уговорних лука за британске трговце и уступио острво Хонг Конг Британској империји. Неуспех уговора да задовољи британске циљеве побољшања трговине и дипломатских односа довео је до Другог опијумског рата (1856–1860). Настали друштвени немири били су позадина Тајпиншког устанка, која је додатно ослабио власт династије Ћинг.