Распад Југославије
From Wikipedia, the free encyclopedia
Распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије настао је као резултат низа политичких немира и сукоба током почетка деведесетих година 20. века. Након смрти Јосипа Броза Тита и распада Савеза комуниста Југославије дошло је до периода политичких криза осамдесетих година, и до појачавања сукоба око нерешених питања који су прерасли у међуетничке оружане сукобе од 1991. и довели до распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) 1992. године. Ратни сукоби су били мањи у Словенији средином 1991, а у Хрватској (1991—1995) и Босни и Херцеговини (1992—1995) прерасли су у грађанске ратове са десетинама хиљада мртвих.[lower-alpha 1] Грађански рат на Косову 1998—1999. може се посматрати као наставак грађанских ратова у Југославији и њеног насилног распада који је почео средином 1991.[lower-alpha 2]
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. |
Након савезничке победе у Другом светском рату, Југославија је формирана као федерација шест република: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија. Поред република, на подручју Србије су формиране двије аутономне покрајине: Војводина и Косово. Свака од република је имала свој огранак Комунистичке партије Југославије и владајућу елиту, као и тензије које су ријешене на савезном нивоу. Југословенски модел организације државе, као и „средњи пут” између планске и либералне економије, имао је релативан успех, а земља је прошла кроз период снажног економског раста и релативне политичке стабилности до осамдесетих година, под чврстом владавином доживотног предсједника Јосипа Броза Тита. Након његове смрти 1980, ослабљени систем савезне владе није био у могућности да се носи са растућим економским и политичким разлозима.
Осамдесетих година, побуњени Албанци на Косову су тражили да Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово добије статус конститутивне републике са правом самоопредељења до отцепљења, почевши са немирима 1981. године. Етничке тензије између косовских Албанаца и Срба трајале су током читаве деценије, што је довело до раста противљења политичких вођа Савеза комуниста Србије високој аутономији покрајина и неефикасном систему консензуса на федералном нивоу, који су виђени као препреке остваривању интереса Срба и Југословена да живе у јединственој држави. У таквим околностима као политички вођа у СР Србији појавио се Слободан Милошевић 1987. године. Милошевић на челу Савез комуниста Србије је са присталицама републичког јединства у Србији преузео контролу у аутономним покрајинама Косово и Војводина, а Милошевићеви партијски истомишљеници Савеза комуниста Црне Горе узели власт и у Црној Гори 1989. године. Јачање Милошевића у Србији и присталица јаке средишње власти у Југославији у СР Црној Гори, изазвало је снажно противљење политичких вођа у СР Словенији и СР Хрватској, који су се залагали за демократизацију, али и разградњу Југославије у времену промена Револуцијама 1989. у средњој и источној Европи.[1]
Савез комуниста Југославије се распао у јануару 1990. по федералним линијама, а током 1990, комунисти у неким републикама губе прве вишестраначке изборе одржане у земљи од сепаратистичких партија, осим у Србији и Црној Гори, где изборе добија Милошевић и његови савезници. Једна република за другом су 1991. проглашавале независност, али статус српске мањине изван Србије и Црне Горе остаје нерешен. Након низа међуетничких инцидената, уследили су ратни сукоби, прво у Словенији, па у Хрватској и затим у Босни и Херцеговини; ратови су оставили дугорочну економску и политичку штету у региону.