Ратови у Југославији
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ратови у Југославији су били низ одвојених, али повезаних[12][13][14] етничких сукоба, ратова за независност и побуна које су се водиле у бившој Југославији[A 2] између 1991. и 2001, што је довело до коначног распада Југославије 1992. године. Југословенске конститутивне републике прогласиле су независност због нерешених тензија између етничких мањина, што је подстакло ратове. Већина ратова завршила се мировним споразумима, које карактерише пуноправно међународно признање, али са огромним људским губицима и економском штетом за регион.
Ратови у Југославији | ||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Део револуција 1989. и постхладноратовских сукоба | ||||||||
Одозго, слева надесно: Полиција Словеније одводи заробљене припаднике Југословенске народне армије назад у своју јединицу током рата у Словенији; уништени тенк М-84 током битке за Вуковар; возило УНПРОФОР-а у сарајевској улици током опсаде Сарајева; српска противтенковска ракетна постројења током опсаде Дубровника; поновно сахрањивање жртава масакра у Сребреници | ||||||||
| ||||||||
Сукобљене стране | ||||||||
1991. СФР Југославија |
1991. Словенија | |||||||
1991—1995. СФР Југославија (до априла 1992) Република Српска Крајина Република Српска (1992—1995) Подржава: СР Југославија (од априла 1992) АП Западна Босна (1993—1995) |
1992—1995. Република Босна и Херцеговина (1992—1994) |
1991—1995. Хрватска Хрватска Република Херцег-Босна (1992—1995) Република Босна и Херцеговина (1992, 1994—1995) НАТО (1995) | ||||||
1998—2001. СР Југославија |
1998—2001. ОВК (1998—1999) ОВПМБ (1999—2001) Подржава: Албанија НАТО (1999—2001) | |||||||
2001. Република Македонија Подржава: Бугарска |
2001. ОНА Подржава: Албанија | |||||||
Команданти и вође | ||||||||
Вељко Кадијевић Слободан Милошевић Радован Караџић Ратко Младић Милан Мартић Милан Бабић Фикрет Абдић Борис Трајковски | Алија Изетбеговић |
Милан Кучан Фрањо Туђман Мате Бобан Крешимир Зубак Адем Јашари Хашим Тачи Рамуш Харадинај Шефкет Муслију[6] Ридван Ћазими Али Ахмети Фадиљ Нимани[7][8] Лејтон В. Смит Млађи Весли Кларк | ||||||
|
Југословенска народна армија (ЈНА) настојала је да очува јединство читаве земље сламањем сецесионистичких влада, али је све више долазила под утицај режима Слободана Милошевића, који се залагао за српски национализам уместо комунистичког система који је тада слабио. ЈНА је због тога почела да губи Словенце, Хрвате, Албанце, Бошњаке и Македонце, а тиме практично постала војска сачињена искључиво од Срба.[16] Према извештају Уједињених нација из 1994. године, српска страна није имала за циљ да обнови Југославију, већ да створи Велику Србију од делова Хрватске и Босне.[17] Други иредентистички покрети су такође доведени у везу са ратовима, као што су Велика Албанија (сачињена од Косова и Метохије, али коригована после међународне дипломатије)[18][19][20][21][22] и Велика Хрватска (сачињена од делова Херцеговине, али напуштена 1994. када је донет Вашингтонски споразум).[23][24][25][26][27]
Често описивани као најсмртоноснији сукоби у Европи од Другог светског рата, ратове су обележили многи ратни злочини, укључујући елементе геноцида, злочине против човечности, етничко чишћење и силовања. Масакр у Сребреници био је први злочин у Европи од Другог светског рата који поједини политичари класификују као геноцид, а многи кључни појединци који су га починили касније су оптужени за ратне злочине.[28] Уједињене нације су основале Хашки трибунал да процесуира ове злочине.[29] Према подацима Међународног центра за транзициону правду, ратови у Југославији су довели до смрти 140.000 људи,[9] док Фонд за хуманитарно право процењује да је погинуло најмање 130.000 људи.[10] Сукоби су такође довели до великих избегличких и хуманитарних криза.[30][31][32]