Франсоа Трифо
From Wikipedia, the free encyclopedia
Франсоа Ролан Трифо (франц. ; Париз, 6. фебруар 1932 — Неји сир Сен, 21. октобар 1984) био је француски филмски редитељ, сценариста, продуцент, глумац и филмски критичар. Један је од утемељивача француског Новог таласа.[1] У каријери дугој преко четврт века, он остаје икона француске филмске индустрије, с обзиром да је радио на преко 25 филмова.
Франсоа Трифо | |
---|---|
Пуно име | Франсоа Ролан Трифо |
Датум рођења | (1932-02-06)6. фебруар 1932. |
Место рођења | Париз, Француска |
Датум смрти | 21. октобар 1984.(1984-10-21) (52 год.) |
Место смрти | Неји сир Сен, Француска |
Занимање | филмски редитељ, сценариста, продуцент, глумац и филмски критичар |
Супружник | Маделин Моргенстерн (в. 1957; р. 1965) |
Партнер | Фени Ардант (1981−1984) |
Деца | 3 |
Награде | БАФТА за најбољи филм, Оскар за најбољи филм на страном језику |
Средином педесетих година Трифо је, заједно са групом младих критичара, будућих славних режисера, коју су чинили Жан-Лик Годар, Клод Шаброл, Жак Ривет и Ерик Ромер, сарађивао у авангардном часопису Филмске свеске (Cahiers du cinema), гдје је и формулисао чувену ауторску теорију.[2] Трифоов први филм 400 удараца, снимљен у години када су се појавила још два филма која су означила почетак новог таласа- Ренеов Хирошимо, љубави моја и Годаров До посљедњег даха (за који је Трифо радио сценарио),[3] 1959, добио је Награду за најбољу режију у Кану, као и њујоршку Награду критике за најбољи филм на страном језику у 1959. години.[4]