From Wikipedia, the free encyclopedia
Хришћанска музика је музика која је створена да би се изразила лично или заједничко веровање у хришћански начин живота и веру.[1] Најчешће теме хришћансе музике укључују молитву, обожавање, покајање или жаљење.
Попут других врста музика стварање, извођење и значај зависе од различитости култура и социјалног контекста.
Рани развој хришћанске музике био је под снажним утицајем оријенталне музике, првенствено јеврејске псалмодије. Одликује се богатим мелизмима и интервалима мањим од полустепена. Већ у раном средњем веку, у оквиру Римске цркве развија се форма литургијске вокалне музике коју је папа Гргур Велики сакупио у збирку канонизованих хоралних мелодија.
Према облику, разликују се акцентус и концентус, а касније се развијају химне, тропи и секвенце. Дуго, украшено извођење завршног вокала „а“ у Алелуја, назива се јубилација. Грегоријански хорали користе хексатонске лествице са дванаест модуса.
Узимањем једног хорала као основне мелодије, и додавањем другог гласа у паралелној кварти, настао је органум, први полифони облик европске музике. Основна мелодија се у том случају назива „кантус фирмус“.
Око хиљадите године, оргуље се почињу уводити у цркве западне Европе.
Музика Источног хришћанства остаје искључиво вокална, са препознатљивим облицима као што су тропар и кондак, са најразвијенијом традицијом у Византији, одакле се музика Источног хришћанства шири по националним аутокефалним православним црквама. У православну музику се уводи вишегласје у шеснаестом веку, на подручју Русије.
У традицији Западног хришћанства долази до наглог развоја полифоне (вишегласне) музике у дванаестом веку (), а каснијим развојем настаје .
Протестантска реформација уводи нови облик хришћанске музике, познат данас као протестантски хорал. Ова музика има корен у старим, немачким, народним духовним песмама, а изводи се једногласно, уз пратњу оргуља, или хармонизовано у четири гласа. Врхунац развоја протестантског хорала огледа се у делима Јохана Себастијана Баха (1685 -1750).
Појам света музика () потиче из друге половине 19. и са почетка 20. века. То је, заправо, био историјски тренутак када се рађала жеља да се црквена музика реформише, тј. обнови и да јој се придодају обележја која је разликују од профане. То је преузео и Други ватикански сабор када говори о литургији и светој музици. Распознајни знак или битно обележје те музике, тј. придев света, у документима Другог ватиканскога савета није везан за стил музичког писања, него за однос између певања и литургијског чина. Кад Други ватикански савет говори о светој музици, дефиниција коју даје у Конституцији о светој литургији () врло је различита од оне која је дотада била позната: „Стога се светом зове она музика која је створена за обављање богослужја и коју краси светост и правилност облика.”[2] Наиме у Конституцији свете литургије говори се о светој музици, која је „то светија што се тешње повеже с литургијским чином”. Само таква музика се с правом може назвати литургијска музика.
Инструкција истиче да света музика подразумева специфичну „нарав” и „циљ”, схваћене већ од почетка, од аутора, са жељом да се што више прилагоди светости литургије, којој треба постати „потребан и саставни део”. Бити „обдарена светошћу и правилношћу облика” значи да треба имати посебну предиспозицију њеног конкретног уврштавања у обред, за разлику од друге музике, различите нарави и сврхе. Према томе света музика нужно има литургијску димензију. Наиме литургијска музика је она света музика која се може конкретно уврштавати у богопоштовање. Она осим неопходне светости поседује одређена обележја литургијске својствености и функционалности, као што су:
Светом музиком Католичка црква сматра ове садржаје:
Музичка литература изазвана осећајима који су, макар и уопштено, верски, може бити названа духовном музиком. Међутим духовна музика није оспособљена за литургију. Она, истина, може наћи место у цркви, али „изван литургијских славља” – дакле само на духовним концертима, у музичким медитацијама или у сличним догађањима. Према томе у духовну музику улазе све композиције – такође и изворна ремекдела историје музике – која, ипак, нису замишљена за литургијску службу, попут светих сказања, похвала, духовних мадригала и кантата, ораторијума итд, а такође и све песме и религиозни напеви свремених кантаутора. Заправо, све су то композиције које, премда одговарају побожним или духовним намерама и циљевима, нису интегрални моменти литургијскога чина, а нису ни биле изворно замишљене као такве.
Може се дакле рећи да духовна музика није ни света, ни литургијска; односно, света музика је духовна, али не и аутоматски литургијска – тј. она то може постати захваљујући накнадним функционалним својствима. Једино литургијска музика поседује како предуслове, тако и прикладна обележја за духовну и сакраменталну сврховитост, па се зато с правом назива светом. „Света ће музика бити то светија што се тешње повеже с литургијским чином, било да угодније изрази молитву, било да промовише једнодушност, било да свете обреде обогати већом свечаношћу.” Папа Бенедикт у документу , бр. 42, у вези с тиме пише: „Уистину, у литургији се не може рећи да једна песма вреди колико и друга. Зато треба избегавати површну импровизацију или увођење музичких родова који не поштују смисао литургије. Будући да је песма литургијски елемент, она се треба интегрисати у облик властит слављу. Зато све – текст, мелодија и извођење – треба одговарати смислу мистерије која се слави, деловима обреда и литургијским раздобљима.”
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.