Северноафричка кампања
From Wikipedia, the free encyclopedia
Северноафрички фронт током Другог светског рата је назив за сукобе у северној Африци од 10. јуна 1940. до 13. маја 1943. Обухватао је кампање у либијским и египатским пустињама (Кампања у Западној пустињи), у Мароку и Алжиру (Операција Бакља) и Тунису (Туниска кампања). На фронту су се борили Савезници и силе Осовине, од којих су многе имале колонијалне интересе у Африци од краја 19. века. Савезничким ратним напорима су доминирале војске британског Комонвелта и изгнане војске из окупиране Европе. САД су ушле у рат 1941, а са директном војном помоћи у северној Африци почели су 11. маја 1942.[тражи се извор]
Северноафрички фронт | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Другог светског рата | |||||||
Британски крусејдер тенк пролази поред запаљеног немачког тенка панцер IV. | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Савезници Уједињено Краљевство Аустралија Канада Нови Зеланд Јужна Африка САД Слободна Француска |
Силе Осовине Немачка Италија Вишијевска Француска[nb 1] | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Харолд Александер Клод Окинлек Двајт Ајзенхауер Арчибалд Вејвел |
Родолфо Грацијани Итало Гариболди Ервин Ромел Ханс фон Арним (РЗ) Уго Кавалеро Алберт Кеселринг Ђовани Месе (РЗ) Франсоа Дарлан[nb 2] † | ||||||
Жртве и губици | |||||||
|
Борбе у северној Африци су почеле са италијанском објавом рата 10. јуна 1940. 11. хусарски пук британске војске (уз помоћ 1. Краљевског тенковског пука, 1. КТП) је 14. јуна прешао египатско-либијску границу и заузео тврђаву Капуцо. Затим је следила италијанска контраофанзива у Египат и освајање Сиди Баранија у септембру 1940, а потом и операција Компас, контраофанзива Комонвелта. Током операције Компас, италијанска 10. армија је била уништена, па је Немачки афрички корпус, под командом Ервина Ромела, послат у северну Африку током операције Сунцокрет да појача италијанске снаге како би спречио потпуни пораз сила Осовине.[тражи се извор]
Уследио је низ битака за контролу над Либијом и деловима Египта са наизменичним успесима, а врхунац је достигнут у другој бици код Ел Аламејна, када су снаге Комонвелта под командом генерал-пуковника Бернарда Монтомерија нанеле тежак пораз силама Осовине и потиснули их у Тунис. Након искрацавања у операцији Бакља у северозападној Африци крајем 1942. и потоњих битака против снага Вишијевске Француске (које су затим промениле страну), Савезници су коначно опколили снаге сила Осовине у северном Тунису и приморале их на предају. Операција Бакља је била компромис који је помогао британском циљу да се постигне победа у северној Африци, и пружио прилику да се америчка војска укључи у борбу против Немачке бар у ограниченој мери. Поред тога, Јосиф Стаљин је дуго тражио отварање другог фронта како би се смањио притисак на совјетске армије.[12] Бакља је пружила одређени степен олакшања Црвеној армији на Источном фронту преусмеравањем снага осовине на северноафричко ратиште. Преко половине немачких транспортних авиона Ју 52, који су били потребни за снабдевање опкољених немачких и румунских снага у Стаљинграду, биле су везане снабдевањем снага Осовине у Северној Африци.[13] Информације добијене разбијањем шифара захваљујући раду британске обавештајне службе се показала критичном за савезнички успех у северној Африци. Савезничка победа у овој кампањи одмах је водила до Италијанске кампање, што је изазвало пад фашистичке владе у Италији и елиминацију немачког савезника.[14]