Језик
систем гестикулације, знакова, гласова, симбола, или речи, који се користи за приказ и размену концепата, идеја, значења и мисли / From Wikipedia, the free encyclopedia
Језик је систем гестикулације, граматике, знакова, гласова, симбола, или речи, који се користи за приказ и размену концепата (тј., за комуникацију), идеја, значења и мисли. Може се замислити као „семантички код“. Проучавање језика као кода се зове лингвистика, што је наука коју је као академску дисциплину у том облику увео Фердинанд де Сосир. Они који говоре или на друге начине користе језик сматрани су делом те језичке теоријско-лингвистичке заједнице. Питања о филозофији језика, као што је да ли речи могу да представљају искуства, су расправљана бар од времена Горгија и Платона у античкој Грчкој. Мислиоци као што је Русо су тврдили да је језик потекао од емоција, док су други као што је Кант сматрали да је потиче од рационалне и логичке мисли. Филозофи 20. века као што је Витгенштајн тврде да је филозофија у ствари проучавање језика. У водеће академике у лингвистици се убрајају Фердинанд де Сосир и Ноам Чомски.
Процењује се у свету постоји између 5.000 и 7.000 људских језика. Међутим, свака прецизна процена зависи од делимично арбитрарних разлика између језика и дијалеката. Природни језици су говорни или знаковни. Језици могу да буду кодирани у секундарне медије користећи слушне, визуелне или тактилне стимулусе – на пример, путем звиждања, знакова, или брајевих ознака. То је зато што је људски језик независтан од модалитета. У зависности од филозофских перспектива у погледу дефиниције језика и значења, када се користи као општи концепт, „језик” се може односити на спознајну способност учења и употребе система комплексне комуникације, или на описивање сета правила која сачињавају те системе, или сет исказа који се могу произвести из тих правила. Сви језици се ослањају на процес семиозе за повезивање знакова са одређеним значењима. Орални, знаковни и тактилни језици садрже фонолошки систем који одређује начин на чији се симболи користе за формирање секвенци познатих као морфеме, и синтаксног система који одређује како се речи и морфеме комбинују да би се формирале фразе и изјаве.
Људски језик има својства продуктивности и замењивања, и у потпуности се ослања на друштвену конвенцију и учење. Његова комплексна структура даје много шири спектар израза од било ког познатог система животињске комуникације. Сматра се да је језик настао кад су рани хоминини почели да постепено мењају њихове приматне системе комуникације, стичући способност да формирају теорију других умова и заједничку интенционалност.[1][2] Понекад се сматра да се овај развој поклапа са повећањем обима мозга, а многи лингвисти виде структуре језика као да су еволуирале да служе специфичним комуникативним и друштвеним функцијама. Језик се обрађује на мноштву различитих локација у људском мозгу, али посебно у Броковим и Верниковим областима. Људи стичу језичку способност путем друштвених интеракција у раном детињству, а деца углавном течно говоре након око три године живота. Употреба језика је дубоко укорењена у људској култури. Стога, поред строго комуникативне употребе, језик има и многе друштвене и културне употребе, као што је означавање групног идентитета, друштвена стратификација, као и социјална нега и забава.