From Wikipedia, the free encyclopedia
Десрбизација или расрбљивање односно денационализација Срба је процес појединачног или колективног губљења етничког, односно националног идентитета Срба.[1] Током историје, десрбизација је вршена у два основна облика: путем превођења појединаца или група из српског етничког корпуса у етнички корпус неког другог народа (на пример, десрбизација путем мађаризације), или у облику одвајања делова српског народа ради стварања посебних нација (на пример, десрбизација путем црногоризације).
Током османске владавине у српским земљама, од краја 14. до почетка 20. века, део православних Срба је, добровољно или принудно, преведен на ислам,[2] чиме је отпочео процес њихове акултурације, која је започињала променом вере, а настављала се прихватањем обичаја својствених другој култури.[3] Овај процес је био посебно изражен на подручју Косова и Метохије, где је упоредо са исламизацијом спровођена и албанизација.[4] Иако је део исламизованих Срба задржао свест о српском пореклу и припадности српском етничком корпусу, вековна акултурација је током 19. и 20. века, у време успона националних покрета, довела до идентитетског отклона који је након аустроугарског запоседања Босне и Херцеговине (1878) употребљен као средство за спровођење посебног политичког пројекта у виду стварања бошњачке нације.[5]
У јужним српским областима, након укидања Српске патријаршије (1766) дошло је до покушаја хеленизације српских црквених установа од стране фанариота који су управљали Цариградском патријаршијом, што је у раздобљу од друге половине 18. до почетка 20. века довело до многих лоших последица, првенствено након стварања Бугарске егзархије, која је постала средство за спровођење десрбизације и бугаризације.[6] Интензивна десрбизација путем бугаризације спровођена је у источним и јужним српским областима за време бугарске окупације током Првог светског рата, у раздобљу од 1915. до 1918. године, а затим поново током Другог светског рата, у раздобљу од 1941. до 1944. године.[7]
У исто време, на подручјима под хабзбуршком влашћу, десрбизација је од почетка 16. до почетка 20. века такође спровођена путем преверавања православних Срба и њиховог преобраћивања на римокатоличку веру, услед чега је долазило до њихове постепене акултурације и мађаризације (у областима Угарске), одосно хрватизације (у областима Хрватске и Славоније).[8] Један од најизразитијих примера десрбизације путем унијаћења и хрватизације представља однарођивање жумберачких Срба.[9]
Политика десрбизације, односно денационализације Срба попримила је геноцидне размере за време Другог светског рата (1941-1945), када је усташки режим на подручју Независне Државе Хрватске спроводио антисрпску политику по којој је једну трећину Срба требало побити, другу трећину протерати, а преосталу трећину покатоличити и похрватити.[10] Ради што брже десрбизације и похрваћивања преосталих Срба, усташки режим је почетком 1942. године створио и такозвану Хрватску православну цркву.[11] У исто време, на подручју Бачке и Барање,[12] мађарске окупационе власти су спроводиле сличну политику денационализације Срба, путем мађаризације.[13]
Политика десрбизације спровођена је и на подручју Црне Горе, након окупације у Другом светском рату (1941), када су сарадници окупатора, предвођени Секулом Дрљевићем, покушали да створе Независну Државу Црну Гору као квази-националну државу "црногорског" народа.[14] Иста политика је настављена и за време комунистичке власти у Југославији. У раздобљу између два светска рата, Коминтерна се у својим програмским документима залагала за разбијање тадашње Краљевине Југославије и стварање посебне црногорске нације, тако да је истоветан став заузела и Комунистичка Партија Југославије.[15] Главни заговорник десрбизације у Црној Гори био је црногорски комуниста Милован Ђилас, који је одлучно заступао став о самобитности црногорске нације, у чему су га отворено подржавали Едвард Кардељ и Јосип Броз Тито.[16] Након успостављања комунистичке власти (1944-1945) и стварања Народне Републике Црне Горе као федералне јединице у саставу нове Југославије (1945), комунистички режим је озваничио посебну црногорску нацију, чиме је постављена основа за организовано спровођење процеса десрбизације и црногоризације.[17] Идеолошку основу десрбизације у Црној Гори поставио је Милован Ђилас, који је у својим програмским чланцима из првих поратних година заступао тезу о историјској посебности "црногорске" нације.[18]
Слична политика је након Другог светског рата спровођена и на подручју новостворене Народне Републике Македоније, где је комунистички режим у склопу антисрпске политике изазвао црквени раскол, створивши посебну Македонску православну цркву[19], и тако створио основ за стварања македонске нације и даљу десрбозацију простора новоформиране Социјалистичке Републике Македоније.
У савременом добу, индивидуална десрбизација је присутна у српској дијаспори, а огледа се у постепеном губљењу етничког, односно националног идентитета путем акултурације, односно постепеног прихватања страних културних и идентитетских обележја. Постепена десрбизација је у савременом друштву додатно подстакнута процесом свеопште глобализације.[20]
У литератури и публицистици на српском језику, поред појма десрбизација (или десрбизирање,[21] односно десрбизовање),[22] у истоветном значењу се употребљава и појмам расрбљивање[1] (или расрбљавање),[23] као и израз однарођивање Срба[9] (или однарођавање Срба),[24] односно израз денационализација Срба[7] (или денационализирање Срба,[25] односно денационализовање Срба).[26]
У литератури и публицистици на страним језицима, поред енглеског појма deserbisation, односно deserbization, такође се уоптребљавају: на немачком језику - појам deserbisierung,[27] на француском језику - појам deserbisation,[28] на италијанском језику - појам deserbizzazione,[29] на шпанском језику - појам deserbización,[30] на руском језику - појам: десербизация,[31] на бугарском језику - појам: десърбизация,[32] на хрватском језику - појам desrbizacija,[33] а слични појмови се употребљавају и у литератури на другим језицима.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.