Сунце
звезда у средишту Сунчевог система / From Wikipedia, the free encyclopedia
Сунце (астрономска симбол: ) је нама најближа и најбоље проучена од свих звезда. Око њега кружи 8 планета и њихови сателити, 5 патуљастих планета, астероиди, комете, метеори и честице космичке прашине, тако да Сунце представља средишњу звезду Сунчевог система. Енергија Сунца у виду сунчеве светлости и топлоте омогућава живот на Земљи путем процеса фотосинтезе и утиче на климу и време на Земљи.[1] Средња удаљеност између Сунца и Земље је 149.600.000 или једна астрономска јединица, што светлост пређе за 8 минута и 18 секунди.
Сунце је готово савршена кугла (разлика између екватора и пола је само 10 km) и састоји се од гасовите вруће плазме. Оно има јако магнетно поље.[2][3] Пречник Сунца је око 1 392 000 km, што је 109 пута веће од Земље и масу од око 2×1030 килограма, те је 330.000 теже од Земље, и оно сачињава 99,86% масе целог Сунчевог система.[4]
Сунце се састоји од водоника (око 74% његове масе или 92% његове запремине), хелијума (око 24% масе и 7% запремине) и мале количине осталих елемената, укључујући гвожђе, никл, кисеоник, силицијум, сумпор, магнезијум, угљеник, неон, калцијум и хром.[5]
Сунце припада спектралној класи . означава да је температура на површини приближно 5.500 °C (5.780 ), што му даје белу боју, мада се Сунце чини жуто због атмосферског расипања, које уклања таласе краћих таласних дужина (плаву и љубичасту светлост) и оставља спектар фреквенција које људско око опажа као жуто. Ово расипање даје околном небу његову плаву боју. Када се Сунце налази ниско на небу расипа се још више светлости, па се Сунце чини наранџасто или црвено. Сунчев спектар садржи линије јонизованих и неутралних метала, као и врло слабе водоникове линије. Слово (римски број 5) у ознаци спектралне класе показује да је Сунце звезда главног низа. Ово значи да оно генерише своју енергију нуклеарном фузијом језгара водоника у хелијум.[6][7]
Сунце је некада сматрано малом и безначајном звездом, али данас је познато да је оно светлије од 85% звезда у галаксији Млечни пут, од које су већина црвени патуљци.[8][9] Апсолутна магнитуда је +4,83, али будући да је Сунце пуно ближе од осталих звезда, видимо га као најсјајније небеско тело с привидном магнитудом -26,74.[10][11] Спољашњи део Сунчеве атмосфере, који се назива корона, стално испушта део плазме у свемир у облику Сунчевог ветра, као струја електрисаних честица која се шири до отприлике 100 астрономских јединица (АЈ – удаљеност од Земље до Сунца). Балон међузвездане материје коју ствара Сунчев ветар назива се хелиосфера: то је највећа непрекидна структура у Сунчевом систему. Осим Земље и других планета, око Сунца круже и астероиди, комете, метеороиди, транс-нептунски објекти у Којперовом појасу и честице прашине.[12][13]
Сунце кружи око центра галаксије Млечни пут на удаљености од приближно 26-27.000 светлосних година од центра галаксије, и креће се у правцу сазвежђа Лабуд. Оно обиђе један круг око центра галаксије за око 225-250 милиона година (једна галактичка година). За њену орбиталну брзину се сматрало да износи 220±20 km/s, али новије процене дају 251 km/s.[14] Ово износи једну светлосну годину сваких 1194,5 година или једну астрономску јединицу сваких 7 дана.
Како се цели свемир шири, тако се и ми крећемо заједно с нашом галаксијом или Млечним путем, према констелацији Хидра и то брзином од 550 km/s. Најближа нам је звезда Алфа Кентаур, која је удаљена 4,2 године светлости.[15][16] Ако узмемо у обзир кретање наше галаксије Млечног пута и окретање око центра галаксије, онда је резултанта кретања нашег Сунца 370 , у смеру сазвежђа Лав и Пехар.[17]