Вашингтонски поморски споразум (енгл. ) био је међународни споразум између победника Првог светског рата са циљем да се спречи трка у наоружавању тако што ће се ограничити производња морнаричке ратне опреме. Преговори су вођени у Вашингтону и трајали су од новембра 1921. до фебруара 1922.[1]потписници споразума су били Велика Британија, САД, Јапан, Француска и Италија. Потписници споразума су се договорили да ограниче број ратних бродова, крстарица и носача авиона. Друге категорије ратних бродова укључујући и крстарице, разараче и подморнице нису биле ограничене одређеним бројем већ максималном запремином коју смеју да заузимају у води (енгл. ) и по овом споразуму је то било 10.160 метричких тона.
Накнадно су одредбе Вашингтонског поморског споразум измењен Лондонским поморски споразумом из 1930. и другим Лондонским поморским споразумом из 1936. међутим средином 1930-их Италија и Јапан су се повукли из споразума и друге потписнике ставилу у неодрживу ситуацију и тиме окончали њихово важење.
Преговори
На првом пленарном састанку одржаном 21. новембра 1921. амерички секретар Чарлс Еванс Хјуз је представио амерички предлог. Он је накнадно предложио следеће:
- Десетогодишњу паузу у изградњи капиталних бродова укључујући и заустављање изградње већ почетих капиталних бродова.
- Демонтирање постојећих или планираних капиталних бродова да би се достигао следећи однос тонаже 5:5:3:1.75:1.75 између САД, Велике Британије, Јапана, Француске и Италије.
- Однос тонаже 5:5:3 између капиталног брода и секундарних пловила.
Капитални бродови
Предлог који се тиче капиталних бродова је у највећој мери бритнска делегација прихватила, стим што је прихватање Хјузовог плана изазвало одређене контроверзе у британској јавности и противљење у Британској морнарици. Хјузов план је значио да ће се Британија одрећи своје надмоћи односно неће моћи да има адекватну флоту на Северном мору, Медитерану и Далеком истоку. Али поред свих противљења споразум је прихваћен. Велика Британија је већ увелико смањила свој војни буџет као последица кризе након рата.[2]
Јапанска делегација је била подељена. Јапанска морнаричка доктрина је предвиђала да величина јапанска флота мора бити најмање 70% величине америчке флоте за случај да дође до рата са Сједињеним Државам (Јапанци су направили сценарио рата са САД, први сукоб би био са америчком пацифичком флотом а други са атлантском флотом и израчунали да однос 7:5 у корист Американаца је довољан за победу у првом а накнадно и у другом сукобу) отуда однос 5:3 илити 60% је био неприхватљив. Ипак директор делегације Като Томосауро је био за прихватање односа 5:3 у корист Американаца, процењујући да Јапан не може изаћи као победник из трке у наоружавању са Американцим имајући у обзир њихов БДП и величину што би потенцијално могло да доведе до економске кризе у самом Јапану. Његовм миљшењу се јако противио Като Канји који је представљао морнарицу у делегацији ипак Като Томосауро је успео да убеди врховну команду да прихвати Хјузов предлог стим што ће сам споразум изазвати контроверзе у Јапанској морнарици у наступајућим годинама.[3]
Француска делегација је првобитно љутито одбила идеју да смање тонажу својих капиталних бродова на 177.800 метричких тона и захтевала 350.000 империјалних тона нешто мало више од Јапана. Ипак на крају су направљени неки уступци у вези крузера и подморница и Француска је прихватила предлог.[4]
Било је доста дискусија о изузећу одређених ратних бродова. Првенствено је јапанска делегација желела да сачува свој најновији ратни брод „Муцу“ који је финансиран донацијама јапанских грађана.[5] Ово је резултирало одредбом којом се дозвољава Сједињеним Државама и Великој Британији да направе своје бродове исте величине.
Крстарице и разарачи
Хјуз је предложио да се и секундарни бродови (крстарице и разарачи) смање у истим пропорцијам као и капитални бродови међутим овај предлог су одбиле британска и француска делегација. Британски контра предлог је био да Британија има 450.000 империјалних тона због глобалних обавеза Британске империје а САД 300.000 империјалних тона и Јапан 250.000 империјалних тона. Стога је ограничење броја или тонаже крстарица у потпуности одбачена.[4]
Уместо тога Британија је предложила да се све нове крстарице ограниче максималном запремином коју смеју да заузимају у води на 10.160 метричких тона и на топове калибра 203 . Ово би омогућило Великој Британији да сачува своје бродове типа „Хокинс“ чија је изградања већ била почела. Ово се уклапало са америчким плановима за крстарице у пацифику и јапанским плановима за крстарице типа „Фурутака“, па је овај предлог прихваћен.[4]
Подморнице
Током преговора Британија је тражила потпуну забрану подморница, оружја које је скоро довело до пораза у Првом светском рату. Међутим овај предлог није прошао првенстено због противљења Француске. Француска је тражила допуштење за 90.000 империјалних тона за подморнице[6]. Конференција је завршена без договора о ограничењима за подморнице.
Пацифичке базе
Члан споразума је забрањивао Великој Британији, САД и Јапан градњу било кавих утврђења или морнаричких база у Пацифику. Ово је била велика победа за Јапан јер би у случају рата свако утврђење било британско или америчко представљало велики проблем за Јапан. Ово клаузула споразума је у основу значила да ће Јапан остати доминантна сила у Западном Пацифику[7] и била је круцијална за пристанак Јапана на ограничења за капиталне бродове.
Договорена ограничења
| Ограничења у метричким тонама | ||
| Држава | Капитални бродови | Носачи авиона |
|---|---|---|
| Британска империја | 533,000 тона | 137,000 тона |
| САД | 533,000 тона | 137,000 тона |
| Јапанско царство | 320,000 тона | 82,000 тона |
| Француска | 178,000 тона | 61,000 тона |
| Италија | 178,000 тона | 61,000 тона |
Споразум је прецизно ограничио тонажу и конструкцију капиталних бродова и носача авиона и такође је ограничио величину индивидуалних бродова.
Тонажа бродова је дефинисана у члановима и (у табели) која отприлике даје следећи однос снага између држава потписница 5:5:3:1.75:1.75 (САД, Велика Британија, Јапан, Француска и Италија).
Квалитативна ограничења појединачних типова бродова су била следећа:
- Капитални бродови (ратни бродови и ратне крстарице) су ограничени на 35.560 метричких тона максималне запремине коју смеју да заузимају у води потпуно спремни за пут али без горива или резервоара за пијаћу воду и топовима калибра не већих од 16 инча. (Чланови и )
- Носачи авиона су ограничени на 27.432 метричких тона максималне запремине коју смеју да заузимају у води и не више од 10 топова максималног калибра 203 . Међутим свакој држави потписниц је дозвољено да користи два постојећа капитална брода као носаче авиона са ограничењем максималне запремине коју смеју да заузимају у води од 33.528 метричких тона за сваки брод појединачно. (Чланови и )
- Сви други ратни бродови су ограничени на 10.160 метричких тона максималне запремине коју смеју да заузимају у води и топове максималног калибра 203 . (Чланови и )
Споразум је такође прецизно одредио у поглављу које индивидуалне бродове свака морнарица може да задржи укључујући и допуштење Сједињеним Државама да заврше своје два брода класе Западна Вирџинија а Велика Британија да направи два нова у складу са одредбама споразума. Поглавље одељак 2 је такође прецизирао шта је потребно урадити да се брод не може више користити у војне сврхе. Поред потапања или растављања бродова дозвољено је било да се један ограничени број бродова претвори у мете или у пловила за обуку под условом да је сав оклоп, наоружање и све друге битне ставке за борбу уклоњене. Такође је било дозвољено да се неки претворе у носаче авиона.
Последице споразума
Вашингтонски споразум је означио крај дугог периода константног увећања производње ратних бродова. Многи бродови који су тада били у изградњи су били демонтирани или претворени у носаче авиона. Одредбе споразума су биле поштоване и касније су биле продужене Лондонским поморски споразумом из 1930. Међутим средином 1930-их морнарице су поново почеле да праве ратне бродове и њихова снага и величина је поново почела да расте. Други Лондонски поморским споразумом из 1936. је имао за циљ да продужи важење Вашингтонског споразум до краја 1942. али у одсуству Јапана и Италије тај циљ није остварен.
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
