Бошко Чолак-Антић

Бошко Чолак-Антић (Крагујевац, 1871 — Београд, 1949) био је српски и југословенски дипломата. Он је био маршал двора Краљевине Србије од. 1904. до 1913. године, Краљевине Југославије од 1935. до 1941. године, те министар Двора Краљевине Југославије 1932. године.

За другa значења, погледајте страницу Бошко Чолак-Антић (преводилац).

Бошко Чолак-Антић
Бошко Чолак-Антић
Датум рођења	(1871-00-00)1871.
Место рођења	Крагујевац, Кнежевина Србија
Датум смрти	1949.(1949-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (77/78 год.)
Место смрти	Београд, ФНРЈ
Војска	Краљевина Србија Краљевина Југославија
Чин	Поручник у резерви

Биографија

Рођен је у породици српског пуковника Илије Чолак-Антића (1836—1894) и Јелене, ћерке Димитрија Матића. Брат му је био југословенски генерал Војин Чолак-Антић.^[1]

Докторирао је правне науке на Универзитету у Женеви 1895 године, са темом "Le rôle social de l'impôt: quelques considérations sur l'influence des systèmes financiers sur la distribution des richesses".^[2]

Ступио је у дипломатску службу Краљевине Србије 1898, и брзо је хијерархијски напредовао под протекционизмом председника владе и министра иностраних дела Владана Ђорђевића, који се надао да ће му Бошко постати зет. Већ 1899. постављен је за секретара Посланства у Софији.^[3] После Мајског преврата 1903, у којем је учествовао његов брат Војин, опозван је по наређењу министра иностраних дела Андре Николића.

Председник владе генерал Сава Грујић, и будући таст Војина Чолака-Антића, га је препоручио за постављење за в.д. маршала Двора краља Петра I, новембра исте године. Бошко је тада постао близак династији Карађорђевић, што ће уобличити његову будућу каријеру.^[4] Током 1908. унапређен је у маршала Двора. Исте године је и формално реактивиран у дипломатској служби, али се поново вратио дипломатској каријери тек крајем 1913. постављењем за посланика у Софији. На овом положају је остао до уласка Бугарске у Први светски рат на страни Централних сила, у јесен 1915. године. Током службе оставио је позитиван утисак на тадашњег бугарског престолонаследника, а потоњег краља Бориса.^[5]

Током повлачења преко Албаније, у зиму 1915/16, Бошко Чолак-Антић је поново био на Двору краља Петра и регента Александра.^[6] Био је у опозицији према Народној радикалној странци, и током пролећа 1916. радио је на демисији Николе Пашића.^[7][8] Као лични секретар регента Александра, покушавао је да га одговори од тужбе против официра-црнорукаца који су наводно организовали атентат. Улога Бошка Чолака-Антића у овом случају није потпуно јасна. Према извесним наводима, и сам је био умешан у припреме Црне руке за збацивање династије, и једино га је блискост са краљем и регентом спасила од извођења пред суд током Солунског процеса 1917. године.^[9][10]

Враћен је у дипломатску службу 1918, када је међународна позиција Србије знатно отежана услед Октобарске револуције и Брест-Литовског мира. Постављен је за посланика у Стокхолму. На овом положају је остао до краја 1920, када је југословенска влада одлучила да затвори неколико дипломатских представништава због смањења расхода државног буџета.^[11][12]

Бошко Чолак-Антић је постављен за првог југословенског посланика у Букурешту, децембра 1920, а дужност је преузео фебруара 1921. године. Заједно са Живојином Балугџићем и Мирославом Спалајковићем, представљао је тројку најзначајнијих југословенских дипломата регента, а потом краља Александра. Они су обављали неке од најважнијих дипломатских дужности до средине 1935, када је кнез Павле Карађорђевић заједно са председницима влада и министрима иностраних послова Богољубом Јевтићем и Миланом Стојадиновићем, извршио промене широких размера у југословенској краљевској дипломатији.^[13][14][15]

Његови односи са династијом су појачани због улоге коју је одиграо у договарању брака Александра Карађорђевића са румунском принцезом Маријом, и организовању свадбених свечаности.^[16] Бошко Чолак-Антић је наставио да критикује политику Николе Пашића, као председника владе и краткотрајног министра иностраних дела (1921-1922). Међу директно претпостављеним, најблискију сарадњу је имао са министром Војиславом Маринковићем (1924, 1927-1932), са којим је био пријатељ из дечачких дана. Са министром Момчилом Нинчићем је имао коректне односе (1922-1926). Доласком Богољуба Јевтића на чело Министарства иностраних послова, јула 1932, положај Бошка Чолака-Антића се знатно погоршао.^[17]

Као посланик у Румунији, Бошко Чолак-Антић није имао нарочито високо мишљење о румунским државницима, дипломатама, политичарима и политичким партијама. Његов однос према румунској династији Хоенцолерн-Зигмаринген, те институцији круне и монархије је био знатно повољнији. Посебно је истицао заслуге краља Фердинанда I и трудио се да се не изјашњава о проблематичном интимном животу принца, и потом краља Карола II. Међу државницима, најпозитивније мишљење је имао о Јону С. Братијану, Јону Г. Дуки и Николае Титулескуу због њихових улога у политици Мале антанте. Највеће неповерење је исказивао према генералу Александру Аверескуу због његове проиталијанске спољне политике.^[18] Иницијативом Бошка Чолака-Антића из 1928, наредне године је отпочео рад на решавању великог броја отворених питања између Југославије и Румуније, који је кончан 1933. потписивањем и ратификацијом 16 конвенција и протокола.^[19][20] Поред тога, активно је радио на питању изградње моста на реци Дунав који би спајао саобраћајнице између Кладова и Турн Северина, од 1925. до 1934. године. У овим пословима је блиско сарађивао са краљем Александром и Војиславом Маринковићем, али нису успели да приведу преговоре успешном крају због опозиције у различитим румунским круговима. Конвенција о изградњи моста је потписана 1936, али до Априлског рата се није приступило реализацији посла.^[21][22][23] Бошко Чолак-Антић је посебну пажњу посвећивао активностима унутар Мале антанте, а његовом иницијативом су унете и неке измене у погледу присуствовања дипломата састанцима министрима иностраних послова три државе чланице.^[24]

Постављен је за министра Двора, средином 1932, те је наредних шест месеци обављао дипломатске послове у Букурешту и државне послове у Београду. Међутим, његова здравствена ситуација му није омогућавала толико напрезање, и после шест месеци је поднео оставку на место министра Двора. После пензионисања у дипломатској служби, Бошко Чолак-Антић је последњи пут постављен за маршала Двора 1935, и на том положају је остао до 5. априла 1941. године. Априлски рат провео је у интернацији, заједно са бившим министром иностраних послова Александром Цинцаром-Марковићем и начелником Главног генералштаба генералом Петром Косићем.^[25]

Види још

• Чолак-Антићи