Диспнеја
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Диспнеја, кратак дах, глад за ваздухом, заптив (лат. ), недостатак је ваздуха праћен субјективним осећајем отежаног дисања, као последица несклада између вентилације плућа и потреба за ваздухом. То је генерички термин за означавање многи патофизиолошких поремећаја дисања, који могу да резултују различитим квалитетима респираторних тегоба, и служи да ближе опише одређену дијагнозу.[1]
Велики број људи током свог живота често није свестан да пати од поремећаја дисања (или диспнеје). Различита физиолошка стања могу довести до непријатног осећаја недостатка ваздуха. Тако на пример сваки човек ако почне да размишља о свом дисању одмах започиње са мало дубљим дисањем, јер се код њега јавља психом изазван субјективни осећај диспнеје. Особа која реагују израженим страхом, „неурозом срца“ и сличним поремећајима, у одређеним ситуацијама могу да реагују тзв. „емоционалном диспнејом“, која може бити толико изражена, са хипервентилацијом праћеном тетаничним грчевима због алкалозе. Код неадекватно физички припремљеног организма, диспнеја може да буде и физиолошка појава, која се јавља у току или после напора. Диспнеја се доживљава на различите начини и може бити заједнички симптом за велики број физиолошких стања, али и различитих болести, и зато често има и многобројну етиологију.[2][3]
...Тако нпр, атлетичари, у току трке могу да имају тешку диспнеју а ипак уживају у спорту и животу. Болесник који умире од рака плућа са врло сличним физиолошким поремећајма дисања, има страховите патње и диспнеју доживљава потпуно другачије...[4][5]
Remove ads
Терминологија
Отежано дисање се разликује од кратког даха или диспнеје, по томе што је то осећај респираторног дистреса, а не физичка манифестација.[6]
Ипак, многи аутори једноставно дефинишу диспнеју као отежано дисање без даљег прецизирања, што је може помешати са нпр. отежаним дисањем или тахипнејом (убрзано дисање).[7] Отежано дисање је повремено такође укључено у дефиницију диспнеје.[8]
У стандардној дефиницији, ови повезани знаци могу бити присутни истовремено, али не морају и нужно то бити. На пример, код респираторног застоја услед примарног отказа респираторних мишића, пацијент, ако је свестан, може имати диспнеју, али је он без отежаног дисања или тахипнеје. Обрнуто, отежано дисање или тахипнеја могу се вољно изазвати чак и када нема диспнеје.
Remove ads
Епидемиологија
Болови, и отежаног дисања су један од најчешћи симптома у клиничкој пракси због којих се пацијенти јављају за помоћ службама хитне помоћи.[9] Максимална инциденца хроничне диснеје је у старосној групи од 55 до 69 година.[10]
Етиологија
Здрава одрасла особа, удахне и издахне ваздух до 20 пута у минути. То је скоро 30.000 удисаја дневно. Тежак тренинг или обична прехлада могу с времена на време променити тај образац, али скоро никада здрава особа не би требало да има тешкоћ у дисању.[11]
Спроведена истраживања износе податке да је диспнеја присутна у 21 до 78,6% болесника са узнапредовалим тумором плућа и код преко 50% болесника у крајњој фази АИДС, ХОБП, болести срца и бубрега. Важно је истаћи да диспнеја није ограничена само на оне који имају; рак плућа, срчане или респираторе болести. Велики број оболелих са неуро-мишићним болестима има снижену вентилацију плућа због поремећаја у функцији мишића или неуро-мишићном преносу: осећај парализе која спречава нормално проветравање плућа и делује застрашујуће. Узнемиреност, анксиозност и несаница, додатно може да изазове страх од могућег угушења и на тај начин произведе зачарани круг поремећаја понашања и стрес, како за болесника тако и за њихову породицу и старатеље.[12]
Етиолошки фактори који доводе до диспнеје могу се поделити у 4 велике категорије, (међу којима су пулмолошки и кардиолошки фактори најзаступљенији);[13][14]
| Фактори | Диференцијална дијагноза |
Кардиолошки |
|
Пулмолошки |
|
Мешани кардиолошко-пулмолошки |
|
Некардиолошки и непулмолошки |
|
Патофизиологија
Иако механизами диспнеје нису у потпуности проучени, неки општи принципи су истражени и тренутно се сматра да постоје три главна узрока која доприносе развоју диспнеје;[15]
На основу напред наведених чињеница, диспнеја настаје када вентилација не задовољава физичке потребе дисања (о чему мозак обавештава аферентна сигнализација), због неодговарајућих сигнала које је он преко еферентне сигнализације послао организму.[16]
Аферентна сигнализација
Аферентни сигнали сензорног неурона су сигнали који се крећу према мозгу. Аферентни неурони су значајни у диспнеји јер преносе сигнале који потичу из великог броја извора, укључујући органе у каротидама, коштаној сржи, плућима, грудном кошу, мишићима. Хеморецептори у каротидама и коштаној сржи дају информације о концентрацији гасова у крви ; 2, 2 и +. У плућима, јукстакапиларни рецептори (Ј) су осетљиви на интерстицијални оток и емболизацију у плућнима, док остали механорецептори (стреч или рецептори на истезање) сигнализирају сужење борнхија (бронхоконстрикцтију), а рецептори у мишићним влакнима у зиду грудног коша преносе сигнале о стању напетости респираторне мускулатуре.[15] Аферентни сигнали преносе мозгу информације; да ослабљена вентилација доводи до хиперкапније, да инсуфицијенција левог срца доводи до међућелијски отока (и омета размену гасова), да астма изазива сужавање лумена бронха (бронхоконстрикцију која ограничава проток ваздуха) и да замор мишића доводи до неефикасног рада дисајних мишића што резултрира појавом субјективног осећаја диспнеје.[15]
Еферентна сигнализација
Еферентни сигнали моторног неурона преносе сигнали|сигнале наниже на дисајне мишиће, што повећава или смањује дубину и учесталост удаха (инспиријума), и поправљају или погоршавају осећај диспнеје. Најважнији респираторни мишић који прима сигнале је дијафрагма, а остали респираторни мишићи су спољни и унутрашњи међуребарни мишићи, мишићи трбуха и остали дисајни мишићи.[15]
Централна обрада података у мозгу
Кад мозак прими, од аферентног пута, информације везане за вентилацију, он је у стању да је упореди са тренутним степеном дисања које је одредио помоћу претходно послатог еферентног сигнала. Ако је ниво дисања неодговарајући потребама тела онда може доћи до појаве диспнеје. Велики број људи током свог живота често није свестан да пати од поремећаја дисања (или диспнеје), али је важно и напоменути да постоји и психолошка компонента диспнеје, када неки људи могу да постану свесни свог дисања у таквим околностима, тј. свесни су појави типичних облика диспнеје, и тада најчешће реагују, анксиозношћу, страхом и паником.[15]
Remove ads
Извор сигнала и функција рецептора
У настанку диспнеја учествује велики број фактора, (који су извор дражи за многобројне рецепторе - види табелу);
- Поремећај концентрације гасова у ткивима и течностима (крв, ликвор).
- Повећана концентрација угљен-диоксидa у крви и
- Смањена концентрација кисеоникa у крви, ћелијама и ткиву.
- Појачан рад дисајних мишића да би се обезбедила довољна количина кисеоника, услед разних страхова, психички поремећаја.
| Надражаји | Рецептори | Локација | Клиничка слика | Квалитет диспнеје |
Хеморецептори | ||||
| Промена у ликвору | Централни хеморецептори | Мождано стабло (продужена мождина) | - | „Глад“ за ваздухом |
| Промене , у крви | Периферни хеморецептори | Каротидна и аортална телашца | - | |
Механорецептори | ||||
| а) Растезање плућа
б) Удисај |
Плућни рецептори на истезање | Плућа, Алвеоле | - | Напет грудни кош
Гушење |
| а) Тактилна стимулација
б) Проток ваздуха ц) Тонус бронхија |
Плућни рецептори на надражај | Бронхијални епител | Астма | Напет грудни кош
Гушење |
| а) Плућни интерстицијални притисак | Ј-рецептори | Интерстициум плућа | , ХОБП, васкуларне болести плућа | Напет грудни кош |
| Механички (на покрете, промену дужине и напрезање) | Мишићна влакна | Међуребарни мишићи | ХОБП, астма, нервно-мишићне болести | Повећан осећај замора |
| Механички (промена снаге и контракција) | Рецептори у тетивама | Дијафрагма | - | Повећан осећај замора |
| Механички (покрети зида грудног коша и промена времена) | Проприоцептори | Зглобови и тетиве | - | Повећан осећај замора |
Remove ads
Знаци-узроци-пратећи симптоми-дијагностика
| Дијагноза | Знаци-узрок-пратећи симптоми-претраге |
| Запаљење гркљана (ларингитис) |
|
| Ларингеални круп |
|
| Оток гркљана,
Квинкеов едем, Ангионеуротски едем |
|
| Струма штитњаче |
|
| Тумор гркљана (ларинкса) |
|
| Кардијална (срчана) астма,
Кардиоциркулаторна декомпензација, Акутно и хронично плућно срце |
|
| Оток плућа |
|
| Упала срчанице (перикардитис) |
|
| Срчани инфаркт |
|
| Анемија |
|
| Крварење у мозгу | |
| Упала мозг (енцефалитис) |
|
| Плућна емболија |
|
| Страно тело у дисајним путевима |
Remove ads
Терапија
Опште мере
Смиривање особе са диспнејом
Ово је прва мера, чији циљ је ослобађање пацијента од анксиозности, страха од гушења, гушења, умирања у сну, од стране чланова породице, тренутно присутних особа или медицинског особља.
Особе које повремено имају снажне нападе диспнеје, било због болести или анксиозног реаговања морају имати разрађен систем позивања особа које ће им пружити психичку али и здравствену помоћ.
Позиционирање у најудобнији положај
Обично је то седење у усправном положају са ослонцем о наслон. Ова добро прихваћен клиничка метода код болесника са (ХОБП) са променом положај тела умањује диспнеју. Положаја тела који повећава притисак у стомаку може да значајно побољша функције дисајних мишића. Наслоњен и нагнут унапред болесник побољшава снагу инспираторних мишића, што смањује и диспнеју у (ХОБП).[19]
Проветравање просторије
Применом ваздуха из вентилатора (собног или из клима уређаја) и отварање прозора болеснику, се пружа психолошко олакшање.
Вежбе дисања
Болеснике са диспнејом се обучавају у коришћењу вежби дисања и других метода опуштања. Правилном обављеном обуком болесници могу да контролишу своје симптоме, у току рада и свакодневног живота што може да промени перцепцију, а тиме и толеранцију за диспнеју.[20]
Правилан начин живота
Уз смањење непотребних активности, и уз што боље организоване и равномерне психофизичке активности напади диспнеје се могу редуковати.
Правилна исхрана
Са малим честим уносом пића и јела који су подешени природи болести и најбоље се подносе, редукује се диспнеја. Болесници са раком или у крајњој фази респираторних болести морају у исхрани користити савете дијететичара.
Алтернативне методе
Акупунктура и хипноза може помоћи неким пацијентима, али основани проблем је што за њену примену недостају увек и докази.[21]
Десензитизација
Десензитизација или излагање веће него обично доживљавању диспнеје у безбедном окружењу, има за циљ да код болесника повећава ефикасност за превазилажење симптома и потенцијално повећавње прага доживљаја. Прецизан механизам ових промена у диспнеји је непознат.[22]
Фармаколошка терапија
Лекови који се примењују као средство за ублажавање диспнеје, своје дејство остварују променом перцептивне осетљивости (код страха и анксиозности) или због својих респираторних депресивних ефеката на дисајни центар. Две врсте лекова који се највише примењују у ову сврху су: опијати и бензодиазепини (анксиолитици).[30]
Опијати
Опијати су познати депресори респираторног центра и користе се за сузбијање диспнеје и кашља. Упркос корисног дејства опијата, њихова примена код акутне диспнеје нема довољно доказа па се они не препоручују за редовну употребу и у дужу примену код болесника са диспнејом. Имајући у виду добро документована нежељена дејства опијата, укључујући хиперкапнију, респираторну инсуфицијенцију, промену психичког стање, затвор, мучнину, повраћање, поспаност, уз стално повећану толеранцију, они захтевају опрез када се они примењују. Зато се ови лекови користе изузетно ретко у лечењу диспнеје.[31]
Бензодиазепини Имајући у виду заступљеност анксиозности у тешким облицима диспнеје бензодиазепини су веома корисни јер ублажавају панику и анксиозност ако су оне присутне у диспнеји, али нису од помоћи ако су паника и анксиозност одсутне. У ову сврху најчешће се користи лоразепам у малим дозама. Дужа употреба бензодиазепинима може се применити и код хроничне диспнеје. Терапија бензодиазепинима мора бити строго индивидуална, посебно код морбундних са анксиозним дисајним нападима панике, уз пажљиво праћење пратећих реакције и праћење негативне ефеката.[32]
Терапија кисеоником
При процени индикација за примену кисеоника, код болесника са диспнејом, поред парцијалног притиска кисеоника (PaO2) у артеријској крви треба имати у виду и следеће чињенице;[33]
- Да ли је диспнеја изазвана хипоксемијом акутна или хронична?
- Да ли је хипоксемија праћена хиперкапнијом?
- Да ли је диспнеја изазвана хипоксемијом удружена са хипоксијом?
- Која је основна болест која је довела до хипоксемије праћене диспнејом?
Апсолутна индикација за примену кисеоника у болесника са диспнејом је;
- парцијални притисак кисеоника (PaO2 мањи од 60 (55-60 )
- сатурација (засићење) хемоглобина мања од 90%.
Примена кисеоника код хроничних поремећаја оксигенације, са диспнејом као једним од водећих симптома, препоручује се у стањима код којих је;[33]
- PaO2 мањи од 50-55 у будном стању
- PaO2 од 50-55 у будном стању, удружен са хроничним плућним срцем или секундарном еритроцитозом.
- PaO2 мањи од 50 у току спавања, дужи период (3-4 недеље).
Применом наведених критеријума за избор болесника за дуготрајну терапију кисеоником, у стабилном стању, издвајају се две групе болесника;[33]
- Прву групу чине болесници који поред хипосемије имају и хронично плућно срце или секундарну еритроцитозу, односно код којих је хипоксемија јасно хроничног типа. Ова група испуњава критеријуме за дуготрајну терапију кисеоником.[33]
- Другу групу чине болесници са хипоксемијом без других знакова хипоксије. Болесници из ове групе се прате 3-4 недеље и ако се у размаку од 7-10 дана најмање два пута региструје да вредности PaO2 нису веће од 5 , од почетне вредности, може се применити дуготрајна оксигенотерапија.[33]
Један од примера примене кисеоника дат је у табели 2;
Изузев у оним случајевима код којих је дуготрајна примене кисеоника неопходна, терапију кисеоником треба схватити само као супституциону терапију у кризном стању, док се другим терапијским поступцима не постигне побољшање основне болести и задовољавајућа оксигенација ткива.[33]
Remove ads
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads