Жозе Сарамаго

Жозе де Соза Сарамаго (порт. ; Азињага, 16. новембар 1922 — Тијаз, 18. јун 2010), био је португалски књижевник, добитник Нобелове награде за књижевност за 1998. годину. Његова дела, од којих се нека могу видети као алегорија, обично представљају субверзивне перспективе историјских догађаја, наглашавајући теопоетски људски фактор. Харолд Блум је 2003. године описао Сарамага као „најдаровитијег новинара на свету данас」,^[1] а 2010. године рекао је да сматра Сарамага „сталним делом западног канона」,^[2] док је Џејмс Вуд хвалио „особени тон његове фикције јер приповиједа своје романе као да је неко мудар и незналица」.^[3]

Жозе Сарамаго
Жозе Сарамаго, португалски писац
Пуно име	Жозе де Соза Сарамаго
Датум рођења	(1922-11-16)16. новембар 1922.
Место рођења	Азињага, Португалија
Датум смрти	18. јун 2010.(2010-06-18) (87 год.)
Место смрти	Тијаз, Шпанија
Супружник	Ilda Reis, Isabel da Nóbrega, Pilar del Río
Деца	Violante Saramago Matos
Награде	Нобелова награда за књижевност
Веб-сајт

Биографија

Рођен је у сиромашној сељачкој породици. Тешка материјална ситуација га принуђује да промени низ занимања, да би се тек 1976. године посветио искључиво књижевности. Сарамаго се сматра највећим португалским и једним од најутицајнијих светских писаца данашњице.^[4] Његова дела преведена су на преко тридесет језика. Завршио је машинбраварски занат у Средњој техничкој школи у Лисабону, где се његова породица преселила кад је Сарамагу било две године. У тој школи је, „за дивно чудо, у наставном плану у то време, иако оријентисаном на техничке науке, био поред француског и предмет португалски језик и књижевност. Пошто код куће нисам имао књига (сопствене књиге, које сам сâм купио, од пара које сам позајмио од пријатеља, стекао сам тек у својој 19. години), уџбеник португалског језика, са својим антологијским карактером, отворио ми је врата књижевног стваралаштва「 (Аутобиографија). Радио је као ауто-механичар, референт у Заводу за социјално осигурање, новинар, преводилац, књижевни критичар, колумниста и уредник у више португалских дневних листова. Као заменик директора јутарњег дневника Diário de Notícias смењен је после војног пуча 1975. и отад се потпуно посветио књижевности. Оженио се Илдом Реиш 1944, с којом је добио кћер Виоланте 1947. Од 1988. до смрти живео је са другом женом, Пилар дел Рио, шпанском новинарком која је била и званични преводилац његових дела на шпански језик. Приступио је од Португалије комунистичкој партији 1969. али је себе сматрао песимистом и атеистом. Сарамагов анархокомунизам и оштра критика монархизма и католицизма, као и његов политички ангажман, критика Европске уније и Међународног монетарног фонда, подстакли су неке критичаре да га упореде са Орвелом: „Орвелова одбојност према Британској империји истоветна је са Сарамаговим крсташким ратом против империје у виду глобализма.「 После напада на његов роман Јеванђеље по Исусу Христу и цензуре португалских конзервативних власти 1991. године, које су спречиле пишчеву кандидатуру за Европску књижевну награду, преселио се на шпанска Канарска острва, где је умро 2010. године од последица упале плућа. Добио је Камоишову награду, најпрестижнију награду за писце португалског књижевног израза, 1995. године, и Нобелову награду за књижевност 1998. године.^[5]

Његова супруга Пилар дел Рио, председница Задужбине Жозеа Сарамага у Лисабону, посетила је Сајам књига у Београду 2013. године.^[6]

Књижевни рад

Свој први роман Земља греха објавио је 1947. Године 1953. понудио је једном лисабонском издавачу свој нови роман Стаклена купола (порт. ), али издавач није одговорио наредних 40 година. После тога, до 1966, није присутан на португалској књижевној сцени. Од 1955. до 1981. бавио се новинарством и превођењем (Пер Лагерквист, Жан Касу, Мопасан, Андре Бонар, Толстој, Шарл Бодлер, Анри Фосијон, Жак Ромен, Хегел, Рејмонд Бајер и др.). Као уредник у једној лисабонској издавачкој кући, упознао је и спријатељио се са најзначајнијом савременим португалским писцима тога доба, па је објављивање збирке Могуће песме 1966. означило његов повратак у књижевност. Отад следе бројне његове збирке песама, романи, збирке прича, критике и политички ангажовани текстови које је објављивао код најзначајнијих издавача и у познатим португалским књижевним и дневним новинама: Вероватно радост (песме, 1970), Приче с овог и с оног света (1971), Путничка торба (приче, 1973), Година 1973 (поема, 1973), Белешке (политички чланци, 1974), Гледишта изнесена у ДЛ (политичке полемике против диктатуре, 1974), Квазиобјекат (збирка прича, 1978), Путовање кроз Португалију (путопис, 1981), Мале успомене (мемоари, 2006) и романи Приручник о сликању и писању (1977), Столеће у Алентежу (1980), Седам Сунаца и Седам Луна (1982), Година смрти Рикарда Реиша (1984), Камени сплав (1986), Повест о опсади Лисабона (1989), Јеванђеље по Исусу Христу (1991), Слепило (1995), Сва имена (1997), Пећина (2000), Удвојени човек (2003), Запис о проницљивости (2004), Смрт и њени хирови (2005), Путовање једног слона (2008) и Каин (2009). Написао је и драме Ноћ (1979), Шта да радим са овом књигом? (1980), Други живот Фрање Асишког (1987) и In Nomine Dei (1991). Постхумно су објављени његов рани роман Стаклена купола и почетак последњег романа Хелебарде, хелебарде, кремењаче, кремењаче, који није стигао да заврши.^[7]

Дела у преводу на српски

Наслов	Година	Наслов на српском	Година	ISBN	Превод
Deste Mundo e do Outro	1971	Приче с овог и с оног света	2013	978-86-521-1343-9	Јасмина Нешковић
Manual de Pintura e Caligrafia	1977	Приручник о сликању и писању	2020	978-86-521-3510-3	Јасмина Нешковић и Јован Татић
Levantado do Chão	1980	Столеће у Алентежу	2016	978-86-521-2488-6	Татјана Манојловић
Memorial do Convento	1982	Седам Сунаца и Седам Луна	2013	978-86-521-1216-6	Дејан Тиаго-Станковић
Viagem a Portugal	1983	Путовање кроз Португалију	2012	978-86-521-0836-7	Тања Штрбац
O Ano da Morte de Ricardo Reis	1984	Година смрти Рикарда Реиша	2013	978-86-521-1297-5	Јасмина Нешковић
A Jangada de Pedra	1986	Камени сплав	2017	978-86-521-2763-4	Ана Кузмановић Јовановић
História do Cerco de Lisboa	1989	Повест о опсади Лисабона	2018	978-86-521-2934-8	Татјана Манојловић
O Evangelho Segundo Jesus Cristo	1991	Јеванђеље по Исусу Христу	2012	978-86-521-0868-8	Дејан Тиаго-Станковић
Ensaio sobre a Cegueira	1995	Слепило	2014	978-86-521-1572-3	Дејан Тиаго-Станковић
Todos os Nomes	1997	Сва имена	2013	. 978-86-521-1029-2.	Ана Кузмановић Јовановић
A Caverna	2000	Пећина	2016	. 978-86-521-2432-9.	Јасмина Нешковић и Јован Татић
O Homem Duplicado	2002	Удвојени човек	2015	. 978-86-521-2099-4.	Ана Кузмановић Јовановић
Ensaio sobre a Lucidez	2004	Запис о проницљивости	2015	. 978-86-521-1938-7.	Татјана Манојловић
As Intermitências da Morte	2005	Смрт и њени хирови	2011	. 978-86-521-0841-1.	Тања Штрбац
As Pequenas Memórias	2006	Мале успомене	2017	. 978-86-521-2644-6.	Јасмина Нешковић и Јован Татић
A Viagem do Elefante	2008	Путовање једног слона	2012	. 978-86-521-1032-2.	Јасмина Нешковић
Caim	2009	Каин	2015	. 978-86-521-1766-6.	Јасмина Нешковић
O Caderno и O Caderno 2	2009–2010	Бележнице	2021	. 978-86-521-4108-1.	Јасмина Нешковић и Јован Татић
Claraboia	2011	Стаклена купола	2018	. 978-86-521-2934-8.	Јасмина Нешковић и Јован Татић
A estátua e a pedra	2013	У првом лицу (Аутобиографија, Из дневника, Од кипа до камена)	2013	978-86-521-1306-4	Јасмина Нешковић
Alabardas, Alabardas, Espingardas, Espingardas	2014	Хелебарде, хелебарде, кремењаче, кремењаче	2014	978-86-521-1683-6	Јасмина Нешковић