Филип Давид

Филип Давид (Крагујевац, 4. јул 1940 — Београд, 14. април 2025) био је јеврејско-српски књижевник,^[2] есејиста, драматург, сценариста, дугогодишњи уредник Драмског програма Телевизије Београда и редовни професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду.^[3] Написао је више ТВ драма и филмских сценарија и књиге приповедака, романа и есеја.

Филип Давид
Филип Давид 11. септембра 2019.
Датум рођења	(1940-07-04)4. јул 1940.
Место рођења	Крагујевац, Краљевина Југославија
Датум смрти	13. април 2025.(2025-04-13) (84 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Држављанство	Србија
Националност	Србин јеврејског порекла
Образовање	Филолошки факултет
Универзитет	Универзитет у Београду
Занимање	Професор Књижевник Драматург Есејиста Сценариста
Супружник	ожењен
Деца	Миа Давид [1]
Родитељи	Фредерик „Фред” Давид Роза Давид
Језик стварања	српски
Награде	НИН-ова награда 2014. за роман „Кућа сећања и заборава”
Потпис

Биографија

Рођен је у Крагујевцу у јеврејској породици. Његов отац Фредерик, познат по надимку Фред, био је судија у Сремској Митровици. По избијању рата отац му се придружио фрушкогорским партизанима. Давид се са мајком Розом скривао у селу Манђелос подно Фрушке горе. Већина браће, сестара и рођака Давидовог оца и мајке су страдали у логору на Сајмишту и у Јасеновцу.^[4]

Као основац и средњошколац освојио је двадесетак књижевних награда.^[4]

Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету и драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду.^[4]

Један је од оснивача Независних писаца, удружења основаног 1989. у Сарајеву које је окупљало најзначајније писце из свих делова бивше Југославије и оснивач Београдског круга (1990), удружења независних интелектуалаца који су се од самога почетка супротстављали режиму Слободана Милошевића. Године 1992. је удаљен са посла у РТС због оснивања Независног синдиката Радио-телевизије Београд. Био је члан Групе 99, основане на Франкфуртском сајму књига 1999. и један од утемељивача независне књижевне асоцијације Форум писаца, основане у децембру 1999. године.

Колекција књига са посветама и потписом Филипа Давида као и неколико личних предмета налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, чији је био почасни члан-оснивач.^[5]

Од почетка рата на просторима бивше Југославије написао већи број ангажованих текстова под заједничким називом „Фрагменти из мрачних времена”. Текстови су емитовани на француском радију (РФИ), објављивани у „Нашој борби”, „Ферал трибјуну” и многим другим новинама и часописима у земљи и иностранству.

Књиге су му превођене на шведски, француски, пољски, мађарски, италијански, албански, есперанто, македонски, словеначки, хебрејски, а приповетке се налазе у двадесетак антологија.

Отац је архитекте, сценаристкиње и дизејнерке Мие Давид и брат београдског архитекте Мише Давида.

Преминуо је 14. априла 2025. године.^[6]

Награде

• Награда Савеза Јеврејских општина Jугославије, за песму „Бродови луталице”, 1960.^{[7]стр. 127.}
• Награда листа „Младост”, за књигу приповедака Бунар у тамној шуми, 1964.^{[7]стр. 144.}
• Наградa „Милан Ракић”, за књигу кратке прозе Записи о стварном и нестварном, 1970.^[4]
• Андрићева награда, за збирку приповедака Принц ватре, 1987.^[8]
• БИГЗ-ова награда, за књигу приповедака Принц ватре, 1988.^[4]
• Просветина награда, за роман Ходочасници неба и земље, 1995.^[4]
• НИН-ова награда, за роман Кућа сећања и заборава, 2014.^[9]
• Награда „Меша Селимовић”, за роман Кућа сећања и заборава, Тузла 2015.^[10]
• Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Кућа сећања и заборава, 2015.^[11]
• Наградa „Станислав Лем”, 2016.

Дела

Писаћа машина Филипа Давида, део колекције Удружења „Адлигат”

Збирке приповедака

• „Бунар у тамној шуми“ (1964)
• „Записи о стварном и нестварном“ (1969)
• „Принц ватре“ (1987, допуњено издање 2013)
• „Приче“ (сабране приче, 2015)

Романи

• „Ходочасници неба и земље“ (1995)^[12]
• „Сан о љубави и смрти“ (2007)^[13]
• „Кућа сећања и заборава“ (2014)^[14]

Есеји

• „Фрагменти из мрачних времена“ (1994)
• „Јесмо ли чудовишта“ (1997)
• „Светови у хаосу“ (2004)

Друго

• Заједно са Мирком Ковачем објавио је „Књигу писама 1992—1995“ (2003).^[15]

Драматург и сценариста

• Као драматург, сценариста или косценариста радио је, између осталих, на филмовима Окупација у 26 слика, Пад Италије, Ко то тамо пева, Буре барута (награда критике у Венецији, награда Феликс за најбољи европски филм године), Посебан третман (награда у Кану), Павиљон 6, Сан зимске ноћи (Гран при филмског фестивала у Сан Себастијану), Оптимисти (Гран при у Ваљадолиду и Женеви), Кад сване дан (српски кандидат за Оскара 2012. године).^[4]