Амерички драмски писац и есејиста (1915–2005) From Wikipedia, the free encyclopedia
Артур Ашер Милер (енгл. ; Харлем, 17. октобар 1915 — Роксбери, 10. фебруар 2005) је био амерички драматург и есејиста у америчком позоришту 20. века.[1] Милер је био значајна личност у америчком театру, пишући драме међу којима су Сви моји синови (1947), Смрт трговачког путника (1949), Вештице из Салема (1953) и Поглед са моста (1955–1956), као и сценарио за филм Неприлагођени.
Артур Милер | |
---|---|
Пуно име | Артур Ашер Милер |
Датум рођења | 17. октобар 1915. |
Место рођења | Харлем, Њујорк, САД |
Датум смрти | 10. фебруар 2005. (89 год.) |
Место смрти | Роксбери, САД |
Супружник | Мерилин Монро, Inge Morath, Mary Slattery |
Деца | Rebecca Miller, Jane Ellen Miller, Robert A. Miller |
Родитељи | Isidore Miller Augusta Barnett |
Веб-сајт | |
Потпис | |
Милер је често био у очима јавности, нарочито од краја 1940-их до почетка 1960-их, када је сведочио пред Домом комитета за неамеричке активности, добио Пулицерову награду за драму и био ожењен Мерилин Монро. Године 1980, Милер је примио Књижевну награду Сент Луис од Универзитета Сент Луис.[2][3] Он је добио Награду принцезе од Астурије, престижно империјално одликовање, 2002. године и Јерусалимску награду 2003. године.[4]
Артур Ашер Милер је рођен 17. октобра 1915. године у Њујорку, као друго од троје деце пољско-јеврејских имиграната, Исидоре и Августа Милера.[5] Његов отац, неписмени али добро стојећи предузетник, био је власник дућана женске одеће у којој је запошљавао 400 особа. Породица је живела на Менхетну. 1929. године, након слома берзе на Вол Стриту, Милерови су изгубили готово све те се селе у Бруклин[6] где Милер ради као достављач хлеба и помаже породици да састави крај с крајем.[7] Након што је 1932. године завршио средњу школу, радио је бројне бедне послове како би платио школовање на колеџу.[6][8]
Након што је на Универзитету у Мичигену почео да студира журналистику, Милер је радио као репортер и ноћни уредник студентских новина . У овом периоду настао је његов први рад .[9] Касније је променио смер студија, и почео да студира енглески језик и добио награду за . Његов први ментор био је професор Кенет Рој са којим је Милер задржао јаке везе током целог живота.
Милер је дипломирао 1938.године, након чега се придружио агенцији , основаној у доба Њу дила са задатком да осигура посао позоришним радницима. Након што је 1939. године ова агенција затворена због страха Конгреса од уплива комунистичких идеја, Милер почиње са радом у Бруклинској луци (), пишући радио драме од којих су неке емитоване на CBS-у.
Дана 5. августа 1940, венчао се са својом девојком из колеџа, Мери Слатери. Пар је имао двоје деце, Џејн и Роберта. Роберт, сценариста и редитељ, био је продуцент филма Вештице из Салема (), снимљеног 1996. године.[10]
Године 1940, Милер је написао позоришни комад , који је изведен у Њу Џерзиу исте године те добио националну позоришну награду (). Ипак, представа је скинута са програма након само четири извођења. Године 1946, Милерова је представа Сви моји синови (), коју је започео са писањем 1941. године, била прави бродвејски успех са којом је добио своју прву Тони награду за најбољег аутора и која га је коначно успоставила као драмског писца.[11]
Године 1948, написао је Смрт трговачког путника који се данас сматра класичним делом светског театра. Дело је своју позоришну премијеру имало 1949. године у режији Елије Казана. Оно је задобило је хвалоспеве критике, освојивши, између осталог, Тони награду за најбољег аутора те Пулицерову награду за драму. Представа је одиграна 742 пута.
Милер и Казан, иако пријатељи, разишли су се након што је Казан сведочио пред Одбором за противамеричко деловање (одбор је имао првенствени циљ да се бори против симпатизера комунистичког покрета међу уметницима) у којем је оптужио неколицину позоришних радника да су припадници Комунистичке партија. Кроз дело Вештице из Салема, Милер је упоредио рад овог Одбора са ловом на вештице. Вештице из Салема, премијерно приказане 1953. године, представљају најизвођеније дело Артура Милера по којем је написана и опера, за коју је Роберт Вард добио Пулицерову награду за музику 1962. године. Недуго након премијере Вештица из Салема, Одбор за противамеричко деловање одбио је да Милеру изда пасош и тиме га спречило да присуствује премијери драме у Лондону 1954. године.
У јуну 1956, Милер је напустио своју прву супругу Мери Слејтери и венчао се са Мерилин Монро са којом се први пут срео у априлу 1951, и са којом је од тада био у сталном контакту. Монро је играла главну улогу у филму Неприлагођени насталом према Милеровом сценарију. Међутим, тај филм је био апсолутни промашај. Неколико месеци пре премијере, 1961. године, пар се развео а деветнаест месеци касније, Монро је пронађена мртва у својој кући од превелике дозе таблета које је узела.
Године 1962, Милер се венчао са фотографкињом Инге Морат са којом је имао двоје деце: кћерку Ребеку и сина Даниела рођеног са Дауновим синдромом. Даниел је касније смештен у специјалну установу, а на Милерово инсистирање, искључен је из његовог приватног живота. Пар је остао заједно све до Ингине смрти 2002. Милеров зет, Данијел Деј Луис, често је посећивао Даниела те је касније успео да наговори Милера да коначно посети свог одраслог сина.[12]
Године 1964, Милер је написао позоришни комад , као дубоко лични поглед на брак са Монро. Изузетну популарност изазвала је чињеница да је она приказана кроз лик Маги. Године 1965, изабран је за првог америчког председника Међународног ПЕН центра, на чијем је челу остао четири године. У овом периоду Милер је написао познату породичну драму која представља за његово најуспешније дело након Смрти трговачког путника.[13]
Године 1969, Милерова дела су забрањена у Совјетском Савезу због учешћа у кампањи за ослобађање дисидентских писаца. Током '70-тих, Милер је провео много времена експериментишући са театарским приказима. Међутим оба његова позната рада, комедија те музичка адаптација драме , доживела су комерцијални дебакл и хладан пријем критике.[14][15]
Године 1983, Милер путује у Кину како би продуковао и режирао Смрт трговачког путника у Народном позоришту у Пекингу. Представа је доживела велики успех у Кините 1984. објављује књигу о свом кинеском искуству под називом Трговачки путник у Пекингу. Године 1987, објављено је његово аутобиографско дело Тимебендс у којем је Милер проговорио о до тада непознатим детаљима из живота са Моноро. Током раних '90-тих, Милер је написао три позоришна комада: (1991), (1992) i (1994).
Милерова списатељска каријера трајала је готово седам деценија и у моменту смрти Милер је сматран за једног од највећих драмских писаца 20. века. Након смрти, почаст су му одали многи глумци, редитељи и продуцент, назвавши га посљедњим великим практичарем америчке позорнице.
Кристофер Бигсби написао је књигу , засновану на кутијама материјала којег му је предао Милер непосредно пре смрти, 2005. године. Књига је објављена у новембру 2008, и имала је циљ откривање необјављених радове у којима Милер напада неправде америчког расизма много пре него је то учино покрет за грађанска права.[16]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.