Језици Европе
From Wikipedia, the free encyclopedia
Већина језика Европе припада индоевропским језицима. Други по реду следе угрофински језици а након њих остале скупине.
Од признатих језика Европе њихов број по државама износи: Албанија (7; укупно 7), Андора (3; укупно 5), Аустрија (9; укупно 20), Белгија (10; укупно 29), Белорусија (2; укупно 11), Босна и Херцеговина (4; укупно 8), Бугарска (11; укупно 16), Црна Гора (4; укупно 4), Чешка (10; укупно 20), Данска (7; укупно 13), Естонија (2; укупно 18), Финска (12; укупно 23), Француска (23; укупно 62), Гибралтар (2; укупно 3), Грчка (14; укупно 24), Хрватска (7; укупно 22), Ирска (5; укупно 5), Исланд (2; укупно 2), Италија (33; укупно 42), Латвија (5; укупно 13), Лихтенштајн (3; укупно 4), Литва (4; укупно 12), Луксембург (3; укупно 6), Мађарска (9; укупно 17), Македонија (9; укупно 10), Малта (4; укупно 4), Молдавија (5; укупно 13), Низоземска (15; укупно 38), Норвешка (10; укупно 20), Немачка (27; укупно 69), Пољска (14; укупно 20), Португал (8; укупно 9), Румуњска (15; укупно 23), Русија (европска Русија 60, за два је непознат број говорника; цијела Русија 100; укупно 123), Сан Марино (2; укупно 2), Словачка (10; укупно 13), Словенија (4; укупно 10), Србија (14; укупно 21), Шпанија (14; укупно 21), Шведска (12; укупно 30), Швајцарска (12; укупно 26), Турска (европска Турска 12, за један није познат ниједан говорника; цијела Турска 34, укупно 45), Уједињено Краљевство (12; укупно 56), Украјина (13; укупно 42), Ватикан (1; укупно 1)[1].