Заваривање
From Wikipedia, the free encyclopedia
Заваривање је процес спајања два или више метална дела истог или приближно истог хемијског састава. Спајањем се добија нераздвојива веза. Заваривање се изводи под дејством топлоте, уз додавање или понекад без додавања додатног материјала и уз примену притиска или без њега. При заваривању врши се локално загревање ивице металних делова које треба спојити (заварити). Загревање се врши до температуре при којој метал прелази из чврстог у тестасто или течно стање, што зависи од врсте и начина заваривања. Постоје две врсте заваривања: заваривање топљењем и заваривање притиском.
Различити извори енергије се могу користити за заваривање, као што је млаз врућих плинова (плински пламен или млаз плазме), електрични лук, ток нелектрисаних честица (млаз електрона или јона у вакууму), токови зрачења (ласер), електрична струја (електроотпорно заваривање), трење, ултразвук и сл. Заваривање се може обављати у радионици, на отвореном простору, у води или у свемиру.
Све до краја 19. века, једино је било познато ковачко заваривање, с којим су ковачи вековима спајали жељезо и челик грејањем и ударањем чекића. Електролучно заваривање и гасно заваривање кисеоником су били међу првим поступцима који су се развили у 20. веку. Након тога су се развили многи процеси, али међу најзаступљенијим је постало ручно електролучно заваривање.[1]