Хазари су били номадскотуркијскоплеме, које је створило политички ентитет који је за вријеме свог постојања био најмоћнија земља произашла од бившег Западног туркијског каганата.[1] Налазећи се на главној артерији трговине између сјеверне Европе и југозападне Азије, Хазарија је постала једна од најистакнутијих трговачких империја средњовјековног свијета, управљајући западном рутом Пута свиле и играјући кључну комерцијалну улогу као раскрсница између Кине, Средњег истока и Кијевске Русије.[2][3] Током отприлике три вијека (око 650—965) Хазари су доминирали пространим подручјем које се протезало од Волшко-донске степе до источног Крима и Сјеверног Кавказа.[4]
Хазарија је дуго служила као тампон држава између Византијског царства на једној страни и номада из сјеверних степа и Омејадског калифата на другој; касније је служила као заступник Византије против Сасадинске Персије. Савез је престао да постоји око 900. године када је Византија почела да охрабрује Алане да нападају Хазарију и ослабе њене посједе на Криму и Кавказу, покушавајући да прибаве савез са растућом моћи Руса на сјеверу, које су жељели да преведу у хришћанство.[5] Између 965. и 969. године, кнез Кијевске Русије Свјатослав освојио је пријестолницу Итилу и уништио хазарску државу.
Одређивање поријекла и природе Хазара блиско је повезано са теоријама о њиховом језику, али то ствара сложене потешкоће јер не постоје хазарски записи на матерњем језику, а држава је била полиглотска и полиетничка. Сматра се да је изворна религија Хазара био тенгризам, као и код сјевернокавкаских Хуна и осталих туркијских народа.[6] Полиетничке становништво Хазарског каганата чинило је мултиконфесионални мозаик пагана, тенгриста, јудаиста, хришћана и муслимана.[7] Владајућа елита Хазара је према Јехуди Халевију и Ибн Дауду прешла на рабински јудаизам у 8. вијеку,[8] али обим преласка осталог становништва на јудаизам у Каганату остаје неизвјестан
Немет Гиула, према Гомбоц Золтану, изводи из хипотетског који одражава туркијски коријен („лутати, скитати”) што је хипотетски самогласничка варијанта светуркијске ријечи .[16] На фрагменту Тариатског натписа Ујгуског каганата налази се облик , иако је непознато да ли то представља лично или племенско име, постепено се јављају друге хипотезе. Луј Базен изводи из туркијског коријена („тиранисати, угњетавати, тлачити”) на основу фонетске сличности са ујгурским племенским именом, Касар.[17]Андраш Ронаташ назив повезује са кесаром, пахлавском транскрипцијом римске титуле цезар..[18]
Даглас Данлоп покушао је да повеже кинески термин за Хазаре са једним од племенских имена Токуз Огуз Ујгура, првенствено са .[19][20] Замјерке су биле то што није било племенско име него презиме поглавице Сираки племена Токуз Огуз Ујгура и да је на средњокинеском етноним „Хазари”, увијек ишао уз ријеч (кин:突厥可薩部; пин:Tūjué Kěsà bù; кин:突厥曷薩; пин:Tūjué Hésà), што је транскрибовано знаковима разчитим од оних који се користе за коријен у ујгурској ријечи .[21][22][23]
Након преобраћања Хазара на јудаизам забиљежено је да су усвојили хебрејско писмо,[24] и да су вјероватно, иако су говорили туркијским језиком, хазарске канцеларије под јудаизмом вјероватно међусобно комуницирале на хебрејском.[25] У , Газари, вјероватно Хазари, називају се хунским народом који живи у земљи Гога и Магога и да су обрезани према законима јудаизма.
Главни чланак: Хазарски језик
Одређивање поријекла и природе Хазара блиско је повезано са теоријама о њиховом језику, али је то питање сложене природе јер не постоје домаћи записи на хазарском језику, а њихова земља је била полиглотска и полиетничка.[26] Док су владар и владајућа елита вјероватно говорили источном варијантом шаз туркијског језика, племена су вјероватно говорила варијантом лир-туркијског језика, као што су огурски, који је идентификован са бугарским, чувашким и хунским (касније засновано на тврдњи персијског историчара Истахрија да је хазарски језик другачији од било ког познатог језика).[27].[28] Једна од метода за праћење његовог поријекла састоји се у анализи могућих етимологија етнонима Хазари.
Племенска организација и рана историја
Племена[29] која су чинила Хазарски каганат нису била етничка заједница, него огранци степских номада и народа који су били потчињени и обавезани на кључно турскијско вођство.[30] Многе турскијске скупине, као што су огурски народи, укључујући Сарагуре, Огуре, Оногуре и Булгаре који су раније били дио Тијеле конфедерације, а којој су пришли након што су их на запад отјерали Савири, а који су опет бјежали од азијских Авара, почели да се досељавају у Поволшко-каспијско-понтску област још од 4. вијека и то је забиљежио Приск, који је већ од 463. године живио у западном дијелу евроазијске степе.[31][32] Они изгледа потичу из Монголије и јужног Сибира из периода након слома хунског/сјунгнског номадског субјекта. Разноврсна племенска федерација коју су предводили ови Туркијци, која се вјероватно састојала од сложеног скупа иранских,[33] прамонголских, уралских и палеосибирских племена, покорила је Жоужански каганат средњоазијских Авара 552. године и отиснула се даље на запад, узимајући у свом походу друге степске номаде и народе Согдијане..[34]
Владајућа породица ове конфедерације можда је потицала из клана Ашина из западнотуркијских племена,[35] иако Константин Цукерман гледа улогу Ашина и њихову кључну улогу у формирању Хазара са скептицизмом.[36] Голден напомиње да су кинески и арапски извјештаји готово идентични, што везу чини јаком, и претпоставља да је њихов вођа можда био Ибрис-Шегуј кан, који је власт изгубио или је убијен око 651. године.[37] Крећући се на запад, конфедерација је стигла до земље Акацира,[38] који су били важни савезници Византије у борби против Атилине војске.
У 9. веку, по извештају Константина VII Порфирогенита, група од три хазарска племена, Кабари, се побунила против хазарске централне власти. Разлог побуне је по неким изворима[39], била верска несугласица. После ратног сукоба и пораза Кабари су се придружили Мађарима и њиховој федерацији од седам мађарских племена.
Крајем 9. века Хазари су напали Печењезе који су их угрожавали. Печењези су били приморани да се повуку западније где су дошли у сукоб са тамошњим мађарским племенима. Печењези су успели да истисну Мађаре из Донско-Дњепарског базена. Под вођством Леведа а касније Арпада, Мађари крећу према Панонској низији и остављају празан простор у Хазарском каганату.
Поједина хазарска племена су наставила живети ван бившег Хазарског каганата и утопила се у народе нових држава.[тражи се извор]
Хазари су били степски ратници: на коњима, наоружани копљем, луком и стрелом, сабљом уобичајеним за степу а имали су и неку врсту секире. Сами су себе у борбама штитили примитивним кожним оклопима. Њихова утврђења у којима су живели су била чврста и већином изграђена од камена. Тврђава у Саркелу, изграђена од цигала показује византијски утицај, уз чију помоћ су је и саградили.
Golden 2007a, стр.17, Kěsà (可薩) would have been pronounced something like kha'sat in both Early Middle Chinese/EMC and Late Middle Chinese/LMC while Hésà (曷薩) would yield γat-sat in (EMC) and xɦat sat (LMC) respectively, where final 't' often transcribes –r- in foreign words. Thus, while these Chinese forms could transcribe a foreign word of the type *Kasar/*Kazar, *Gatsar, *Gazr, *Gasar, there is a problem phonetically with assimilating these to the Uyğur word Qasar/ Gesa (EMC/LMC Kat-sat= Kar sar= *Kasar)..
Erdal 2007, стр.98–99, "The chancellery of the Jewish state of the Khazars is therefore also likely to have used Hebrew writing even if the official language was a Turkic one.".
Erdal 2007, стр.75, n.2.'there must have been many different ethnic groups within the Khazar realm… These groups spoke different languages, some of them no doubt belonging to the Indo-European or different Caucasian language families.'. The high chancery official of the en:Abbasid Caliphate under en:Al-Wathiq, Sallām the interpreter (Sallam al-tardjuman), famous for his reputed mastery of thirty languages, might have been both Jewish and a Khazar.Wasserstein 2007, стр.376, and n.2 referring to.Dunlop 1954, стр.190–193.
Golden 2006, стр.91, 'Oğuric Turkic, spoken by many of the subject tribes, doubtless, was one of the linguae francae of the state. Alano-As was also widely spoken. Eastern Common Turkic, the language of the royal house and its core tribes, in all likelihood remained the language of the ruling elite in the same way that Mongol continued to be used by the rulers of the Golden Horde, alongside of the Qipčaq Turkic speech spoken by the bulk of the Turkic tribesmen that constituted the military force of this part of the en:Činggisid empire. Similarity, Oğuric, like Qipčaq Turkic in the Jočid realm, functioned as one of the languages of government..
Golden 2001b, стр.78.'The word tribe is as troublesome as the term clan. It is commonly held to denote a group, like the clan, claiming descent from a common (in some culture zones eponymous) ancestor, possessing a common territory, economy, language, culture, religion, and sense of identity. In reality, tribes were often highly fluid sociopolitical structures, arising as "ad hoc responses to ephemeral situations of competition," as Morton H. Fried has noted.'
Golden 2007a, стр.40–41;Brook 2010, стр.4 note that Dieter Ludwig, in his doctoral thesis Struktur und Gesellschaft des Chazaren-Reiches im Licht der schriftlichen Quellen, (Münster,1982) suggested that the Khazars were Turkic members of the Hephthalite Empire, where the lingua franca was a variety of Iranian.
Zuckerman 2007, стр.404.Cf.'The reader should be warned that the A-shih-na link of the Khazar dynasty, an old phantom of . . Khazarology, will . .lose its last claim to reality'.
Abulafia, David (1987) [First published 1952]. „Asia, Africa and the Trade of Medieval Europe”. Ур.: Postan, Michael Moïssey; Habakkuk, H.J.; Miller, Edward. The Cambridge Economic History of Europe: Trade and industry in the Middle Ages. 2. Cambridge University Press. стр.402—473. ISBN978-0-521-08709-4.
Browning, Robert (1992) [First published 1980]. The Byzantine Empire (2 изд.). Catholic University of America Press. ISBN978-0-8132-0754-4. Приступљено 10. 2. 2013.
Davies, Alan (1992). „The Keegstra Affair”. Ур.: Davies, Alan. Antisemitism in Canada: History and Interpretation. Wilfrid Laurier University Press. стр.227—248. ISBN978-0-889-20216-0.
Erdal, Marcel (2007). „The Khazar Language”. Ур.: Golden, Peter B.; Ben-Shammai, Haggai; Róna-Tas, András. The World of the Khazars:New Perspectives. Handbuch der Orientalistik: Handbook of Uralic studies. 17. BRILL. стр.75—108. ISBN978-90-04-16042-2.
Gil, Moshe (July—December 2011). „Did the Khazars Convert to Judaism?”. Revue des Études Juives. 170 (3–4): 429—441. doi:10.2143/REJ.170.3.2141801. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
Golden, Peter B. (2001b). „Nomad and Sedentary societies in Eurasia”. Ур.: Adas, Michael. Agricultural and Pastoral Societies in Ancient and Classical History. Critical Perspectives on the Past Series. American Historical Association. 2. Temple University Press. стр.71—115. ISBN978-1-56639-832-9. Приступљено 15. 2. 2013.
Golden, Peter B. (2006). „The Khazar Sacral Kingship”. Ур.: Reyerson, Kathryn Von; Stavrou, Theofanis George; Tracy, James Donald. Pre-modern Russia and its world:Essays in Honour of Thomas S. Noonan. Otto Harrassowitz Verlag. стр.79—102. ISBN978-3-447-05425-6.
Golden, Peter B. (2007a). „Khazar Studies: Achievements and Perspectives”. Ур.: Golden, Peter B.; Ben-Shammai, Haggai; Róna-Tas, András. The World of the Khazars: New Perspectives. Handbook of Oriental Studies. 17. BRILL. стр.7—57. ISBN978-90-04-16042-2. Приступљено 13. 2. 2013.
Golden, Peter B. (2007b). „The Conversion of the Khazars to Judaism”. Ур.: Golden, Peter B.; Ben-Shammai, Haggai; Róna-Tas, András. The World of the Khazars: New Perspectives. Handbook of Oriental Studies. 17. BRILL. стр.123—161. ISBN978-90-04-16042-2. Приступљено 13. 2. 2013.
Herlihy, David (1984). „Demography”. Ур.: Strayer, Joseph R.Dictionary of the Middle Ages. 4. Charles Scribner's Sons. стр.136—148. ISBN978-0-684-17024-4.
Nebel, Almut; Filon, Dvora; Faerman, Marina (март 2005). „Y chromosome evidence for a founder effect in Ashkenazi Jews”. European Journal of Human Genetics. 13 (3): 388—391. PMID15523495. doi:10.1038/sj.ejhg.5201319.
Noonan, Thomas S. (1999). „European Russia c500-c1050”. Ур.: Reuter, Timothy; McKitterick, Rosamond. The New Cambridge Medieval History: Volume 3, C.900-c.1024. 3. Cambridge University Press. стр.485—534. ISBN978-0-521-36447-8. Приступљено 4. 8. 2013.
Noonan, Thomas S. (2007). „The Economy of the Khazar Khaganate”. Ур.: Golden, Peter B.; Ben-Shammai, Haggai; Róna-Tas, András. The World of the Khazars:New Perspectives. Handbuch der Orientalistik: Handbook of Uralic studies. 17. BRILL. стр.207—244. ISBN978-90-04-16042-2.
Olsson, Joshua T. (2013). „Coup d'état, Coronation and Conversion: Some Reflections on the Adoption of Judaism by the Khazar Khaganate”. Journal of the Royal Asiatic Society. 23 (4): 495—526. doi:10.1017/S1356186313000266.
Oppenheim, Samuel A (1994). „Jews”. Ур.: Olson, James Stuart; Pappas, Lee Brigance; Pappas, Charles. An Ethnohistorical Dictionary of the Russian and Soviet Empires. Greenwood Publishing Group. стр.305—328. ISBN978-0-313-27497-8. Приступљено 28. 2. 2013.
Petrukhin, Vladimir; Flyorov, Valeriy (2010). Иудаизм в Хазарии по данным археологии [Judaism in Khazaria according to Archaeological Data]. Ур.: Bartal, Israel; Kulik, Alexander. История еврейского народа в России. От древности до раннего Нового времени [History of Jewish People in Russia. From Antiquity to the Early Modern Period] (на језику: руски). 1. Moscow; Jerusalem: Bridges of Culture; Gerashim. стр.149—161.
Russell, Josiah C. (1972). „The Population in Europe”. Ур.: Cipolla, Carlo M.The Fontana Economic History of Europe: The Middle Ages. 1. Collins/Fontana. стр.25—71. Архивирано из оригинала 29. 10. 2014. г. Приступљено 29. 07. 2019.
Shapira, Dan D.Y. (2006). „Remarks on Avraham Firkovicz and the Hebrew Mejelis "Document"”. Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae. 59 (2): 131—180. doi:10.1556/AOrient.59.2006.2.1.
Shapira, Dan D.Y. (2007a). „Iranian Sources on the Khazars”. Ур.: Golden, Peter B.; Ben-Shammai, Haggai; Róna-Tas, András. The World of the Khazars: New Perspectives. Handbook of Oriental Studies. 17. BRILL. стр.291—305. ISBN978-90-04-16042-2. Приступљено 13. 2. 2013.
Shapira, Dan D. Y. (2009). „Jews in Khazaria”. Ур.: Ehrlich, Mark Avrum. Encyclopedia of the Jewish Diaspora: Origins, Experiences, and Culture. Handbuch der Orientalistik: Handbook of Uralic studies. 1. ABC-CLIO. стр.1097—1104. ISBN978-1-85109-873-6. Приступљено 13. 11. 2013.
Shirota, Shun (城田俊) (2005). Woods, John E.; Pfeiffer, Judith; Tucker, Ernest, ур. „The Chinese Chroniclers of the Khazars: Notes on Khazaria in Tang Period Texts”. Archivum Eurasiae Medii Aevi. Peter de Ridder Press. 14: 231—261.
Szádeczky-Kardoss, Samuel (1994) [First published 1990]. „The Avars”. Ур.: Sinor, Denis. The Cambridge History of Early Inner Asia. Handbook of Oriental Studies. 1. Cambridge University Press. стр.206—228. ISBN978-0-521-24304-9. Приступљено 13. 2. 2013.
Wasserstein, David (2007). „The Khazars and the World of Islam”. Ур.: Golden, Peter B.; Ben-Shammai, Haggai; Róna-Tas, András. The World of the Khazars:New Perspectives. Handbuch der Orientalistik: Handbook of Uralic studies. 17. BRILL. стр.373—386. ISBN978-90-04-16042-2.
Zuckerman, Constantine (1995). „On the date of the Khazars' Conversion to Judaism and the Chronology of the Kings of the Rus' Oleg and Igor”. Revue des Études Byzantines. 53. стр.237—270.
Zuckerman, Constantine (2007). „The Khazars and Byzantium –The First Encounter”. Ур.: Golden, Peter B.; Ben-Shammai, Haggai; Róna-Tas, András. The World of the Khazars:New Perspectives. Handbuch der Orientalistik: Handbook of Uralic studies. 17. BRILL. стр.399—431. ISBN978-90-04-16042-2.