Solar Impulse
From Wikipedia, the free encyclopedia
Solarni impuls je prvi eksperimentalni pilotirani avion sa solarnim pogonom.[1] Izvršni pogonski sklop je elektro-motor sa elisom. Letelica je namenjena da se s njom ostvari neprekidni let danju i noću, bez goriva i zagađivanja sredine. Može da neprekidno leti i da obleti kuglu Zemaljsku, stim da noću koristi akumuliranu električnu energiju u baterijama, koje se pune u toku dana iz solarnog sistema. Razvoj letelice Solarni impuls, počeo je 2003. godine, zahvaljujući dvojici pilota, Bertrandu Pikardu i Andreu Boršhbergu (francuski: ).[2] Prvi prototip je dvosed, a naziva se Solar impuls 1 (HB-SIA), projektovan je sa zahtevom da vremenski ostane u vazduhu, bez sletanja, do 36 časova.[3] Ova letelica je obavila svoj prvi probni let u decembru 2009. godine. U julu 2010. godine, obleteo je čitavu dnevnu sunčevu obdanicu, uključujući skoro devet sati noćnog letenja, u okviru ukupnih 26. Pikard i Boršhberg su uspešno realizovali letove iz Švajcarske do Španije, a zatim do Maroka u toku 2012. godini, a zatim višefaznim letom preko Sjedinjenih Američkih Država u 2013. godini.[4][5][6]
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Drugi prototip je jednosed, a naziva se Solar impuls 2 (HB-SIB). On je sa više solarnih ćelija i snažnijim elektro-motorima, a i sa drugim je poboljšanjima. Napravio je prvi probni let u vazduhoplovnoj bazi Pajerne, 2. juna 2014. godine, što je bio njegov prvi korak u dugom procesu priprema, pred odlazak na let oko Zemljine kugle. U martu 2015. godine, Pikard i Boršhberg su započeli let oko sveta ovom letelicom, polazeći iz Abu Dabija u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.[7] Planirano je da se HB-SIB vrati u Abu Dabi u avgustu 2015. godine, po završetku toga maratonskog puta i istorijskog poduhvata.[8] Do 1. juna 2015. godine, avion je preleteo Aziju i sleteo u Nagoji, u Japanu. Iz Nagoje je poleteo 28. juna, na Havaje.[9][10][11] Tokom ove deonice leta baterije su pretrpele termalno oštećenje, za čiju je popravku trebalo oko mesec dana. Avion je u aprilu nastavio i stigao do Kalifornije, a zatim je nastavio preko SAD i u junu stigao do Njujorka. Krajem istog meseca posada je uspešno preletela Atlantski okean i sletela u Sevilju. Sledeća stanica bio je Kairo, pre nego što se 26. jula letelica vratila u Abu Dabi. Let je ukupno trajao 16 meseci tokom kojih je prevaljeno preko 42.000 kilometara. Time je Solarni impuls 2 postala prva letelica isključivo pogonjena solarnim panelima koja je obletela svet.
Dan pre očekivanog sletanja letelice Solarni impuls 2 (HB-SIA), pilot Andre Boršhberg je oborio sve rekorde za vremensku dužinu samostalnog leta, bez zamene.[12][13]
Hronologija događaja u realizaciji
- Ideju o projektu Solarnog impulsa izneo je Bertrand Pikard, 1999. godine.
- Studiju izvodljivosti programa je prezentirao Andre Boršhberg, 2003. godine. Izjavivši da je taj program veliki izazov.
- Koncepcija se razvijala u periodu od 2004. do 2005. godine.
- Simulacija leta sa velikim doletom i na dugačkim linijama, 2006. godine.
- Projektovanje i izrada prototipa (HB-SIA), realizovano je od 2006. do 2009. godine.
- Promocija programa i prototipa je bilo 26. juna 2009. godine. Probni let je realizovan 7. aprila 2010. godine, u 10 časova i 27 minuta, na vojnom aerodromu u Pajernu, u trajanju od 87 minuta.[4]
- U toku 7 i 8. jula 2010. godine, realizovan je let u trajanju od 26 časova i 9 minuta (uključujući i noć). Tada je postignuta prosečna brzina od 42,6 km/h i visina od 8.534 m.[4][14]
- Ispitivanje u letu su vršena u periodu 2009—2011. godine.
- Prvi međunarodni let prototipa HB-SIA, napravljen je 13. maja 2011. godine, između vojnog aerodroma u Paierne (Švajcarska) i Brusels(Belgija). Dužina preleta je bila 630 km, u trajanju od 13 časova, sa prosečnom brzinom od oko 50 km/h i na visini od oko 3.700 m.[15]
- Učestvovao je nameđunarodnoj izložbi aviona na aerodromu Burže – Pariz 14. jun 2011. godine, pošto su prethodno napunjene baterije sa belgijskom industrijskom snagom.
- Dalja ispitivanja u letu po Evropi i Severnoj Africi u 7 etapa, vršena su 2011–2012. godine.
- Planirana je izgradnja drugog prototipa u periodu od 2010. do 2011. godine.
- Izgradnja drugog prototipa HB-SIB je realizovana u periodu 2011—2013. godine.
- Prelet preko Atlantika u 2013. godini.[1][16][17]
- Pilot Bertran Pikar završava prvu fazu misije širom Amerike 3. maja 2013. godine, letom od osamnaest sati od San Franciska do Feniksa.
- Solarni impuls 1 (HB-SIA) obavlja poslednji korak širom SAD sa zapada na istok, Vašington - Njujork, 6. jul, 2013. Ovo je poslednji let iz Solarni impuls (HB-SIA), posle toga je povučen iz upotrebe, rasklopljen je i vraćen avio transportom u Švajcarsku. Solarni impuls (HB-SIA) je napravio preko 400 sati leta.
- Pilot letelice Solarnog impulsa, pao je 8. decembra 2013. godine, sa svojom helikopterom u Švajcarskoj, ostao je nepovređen.
- Prvi avion Solarni impuls 2 (HB-SIA) je prodat 2014. godine, Muzej nauke u Parizu u 2014. će biti njegova konačna destinacija. Februar 8, 2014: Solarni impuls 2 (HB-SIB) je transportovan kamionom u delovima do aerodroma Pajerne, 9. aprila 2015. godine.
- Drugi prototip Solarni impuls 2 (HB-SIB), napravio je prvi probni let u avio bazi Pajerne, 2. juna 2014. godine, posle izgradnje u roku od pet meseci u dvanaest faza.[9][10]
- Solarni impuls 2 (HB-SIB) je do 1. juna 2015. godine, završio let oko sveta.[7]
Vizija
Višestruki su efekti realizacije programa Solarnog impulsa i to od rezultata naučnih multidisciplinarnih istraživanja, pa do koristi od šireg animiranja za preduzimanje intezivnijih napora u korišćenju alternativnih izvora energije i očuvanja prirode. Na Zemlju se emituje energija ekvivalenta snage od 1.000 W/m², sunčeve svetlosti. U toku jedne obdanice od 24 sata, prosečno to prostiranje sunčeve energija je od 250 W/m². Sa 200 m² foto–naponskih ćelija i efikasnosti transformacije od 12 %, dobija se pogonska energija od 6 kW.[18][a]
Veliki tehnološki izazov je da se detaljnije izučavaju i zaustave klimatske promene, da se napravi industrijska inovacija i postignu novi sportski vazduhoplovni rekordi. U tome smislu, ovaj program simbolizuje poseban vid akcije, u borbi da se smanji emisija štetnih gasova kroz korišćenje obnovljivih izvora energije. Sa programom Solarni impuls, korišćena su postojeća rešenja i stvaraju se nova, racionalnija. Dakle, to je kampanja za poboljšanje energetske efikasnosti, na primer, postignuto je tehnološko poboljšanje foto–naponskih ćelija na bazi dnevnog svetla.[19]
Izazov
Program Solarnog impulsa je revolucionarni koncept, koji će pomeriti granice poznavanja materijala, energije i upravljanje u segmentu veze čovek - mašina. Na skali nesrazmernosti mase i aerodinamičkog kvaliteta, Solarni impuls predstavlja jedinstvenu letelicu u vazduhoplovstvu. Veoma je posoban, uprkos svoje male mase, a i veoma je otporan na opterećenja.
Za gradnju njegove strukture koriste se najnaprednije tehnologije, što stimuliše naučna istraživanja u oblasti kompozitnih materijala i metoda proizvodnje. Takođe doprinosi razvoju principa za obnavljanje i skladištenje alternativne energije. Ovi rezultati se mogu koristiti kako u izgradnji aviona, tako i u mnogim drugim aplikacijama korisnim za čovečanstvo.
Solarni impuls nije prvi avion sa pogonom pomoću solarne energije, ali do sada ni sa jednim, od njegovih prethodnika, nije se uspelo da se sa pilotom leti i celu noć. Takođe letenje aviona bez autopilota zahteva opreznost i veću umešnost. Avion Solarni impuls ne sme praviti veći nagib na krilo od 5 °, zbog veoma velikog njegovog razmaha. Ako ovo pilot ne bi uspeo da kontroliše i da zaustavi naginjanje letelice na krilo, situacija bi bila kritična. Da bi se postiglo da ovakav avion poleti i leti samostalno danju i noću, sa isključivim pogonom sa solarnom energijom, bez goriva koje zagađuje okolinu, moraju se primenjene tehnologije strogo držati u svojim apsolutnim ograničenjima.[18][20]
 |
Prototipski razvoj
Prototip 1 (HB-SIA)
Prvi prototip (HB-SIA) aviona Solarni impuls, realizovan je mase od 1.600 kg, raspona krila od 64 metra i bez održavanja pritiska u kabini. Imao je za cilj da se dokaže postavljena hipoteza, da se potvrdi izbor tehnologija, koncepcija konstrukcije i funkcija celog procesa. Solarni paneli, za pogon elektromotora sa elisama, deo su pogonskog lanca Solarnog impulsa, optimizuranog za najracionalnije moguće obnavljanje energije. Solarni impuls, projektovan je za pouzdan let u surovim uslovima za pilota i materijale svih delova aviona, pri letu na velikim nadmorskim visinama i pri velikim ograničenjima veličine mase za skromnu raspoloživu snagu pogona. Prvi put je predstavljen 26. juna 2009. godine, u švajcarskom odmaralištu Dubendorf.
Nakon što je ispitan na zemlji, prvi pravi probni let („skok“), realizovan je 3. decembra sa kratkim dužinom od svega 350 m, sa pilotom Markusom Šerderom. Ta kratka faza leta je dokazala da je letelica spremna za detaljna letna ispitivanja.
Probni let je realizovan 7. aprila 2010. godine, u 10 časova i 27 minuta, na vojnom aerodromu u Pajernu, u trajanju od 87 minuta.[4] U toku 7 i 8. jula 2010. godine, realizovan je let u trajanju od 26 časova i 9 minuta (uključujući i noć). Tada je postignuta prosečna brzina od 42,6 km/h i visina od 8.534 m. Nakon tih rezultata nastavljena su ispitivanja po programu. Na filmu, ilustrovan je izvedeni let, u trajanju ceo dan i noć.[4][14]
 |
Solarni impuls HB-SIA je završio svoj transkontinentalni let preko Sjedinjenih Američkih Država, kada je džinovski avion sleteo na aerodrom Džon F. Kenedi, pre planiranog vremena pred ponoć 7. juli 2013. godine, zbog velikog oštećenja donjake levog krila, u dužini od 2,5 metra.
Švajcarski piloti Andrea Borčberg i Bertran Pikar, zajedno su realizovali ovaj let. Njih dvojica su se smenjivali, dok su leteli preko kontinenta s ovim specifičnim avionom.[21][22]
Međunarodni letovi za Belgiju i Francusku
Solarni impuls 1 je sleteo na aerodrom u Briselu, 13. maja 2011. godine u 21:30 po lokalnom vremenu, nakon završetka 13-časovnog leta iz svoje matične baze u Švajcarskoj. To je bio prvi međunarodni let letelice Solarnog impulsa 1, leteo se odvjao na prosečnoj nadmorskoj visini od 1.800 m u dužini od 630 km, sa prosečnom brzinom od 50 km/h. Mala brzina krstarenja aviona je neophodna na srednjoj visini leta, što omogućavalo avionima komercijalnog vazdušnog saobraćaja da se brže usmere da ga obilaze.[23] Avionom je pilotirao Andreu Boršhberg. Drugi suosnivač projekta, Bertrand Pikard, izjavio je nakon sletanja:[24][25]
Naš je cilj da stvorimo revoluciju u glavama ljudi ... da promovišu solarnu energiju - ne isključivu revoluciju u avijaciji
Drugi međunarodni let na Parisku izložbu vazduhoplovstva, pokušan je 12. juna 2011. godine, ali se avion vratio u Brisel, zbog nepovoljnih vremenskih uslova. U drugom pokušaju 14. juna, Andreu Boršhberg je uspešno sleteo na aerodrom Le Burže kod Pariza, nakon 16 sati leta.[26][27]
Prvi interkontinentalni let (2012)
Solarni impuls 1 je 5. juna 2012. godine, uspešno završio svoj prvi interkontinentalni let, u trajanju od 19 časova od Madrida, Španija, do Rabata, Maroko. Tokom prvog leta na relaciji Švajcarska, Madrid, avion je postigao još nekoliko rezultata značajnih za solarni let, uključujući i najveće rastojanje unapred određeno kursom od 1.116 km.[28]
Solarni impuls HB-SIA je završio svoj transkontinentalni let preko Sjedinjenih Američkih Država, kada je džinovski avion sleteo na aerodrom Džon F. Kenedi, pre planiranog vremena pred ponoć 7. juli 2013. godine, zbog velikog oštećenja donjake levog krila, u dužini od 2,5 metra. To oštećenje je brzo sanirano i program letenja je nastavljen. Švajcarski piloti Andrea Borčberg i Bertran Pikar, zajedno su realizovali ovaj let. Njih dvojica su se smenjivali, dok su leteli preko kontinenta s ovim specifičnim avionom.[21][22]
Unakrsno putovanje HB-SIA po prostoru Amerike počelo je 3. maja 2013. godine, letom iz Mofet Fielda u Mountani, Kalifornija, na internationalni aerodrom u Arizoni. Napravljeni je veći broj letova između američkih gradova, a konačno je sleteo na aerodrom Džon F. Kenedi, 7. jula. Svi letovi su trajali između 19 i 25 časova.[29]
Nakon prvog dela turneje po americi, sletanjem u Feniksu,[1] avion je završio drugu fazu svoga putovanja 23. maja, sletanjem u Dalasu. Ovaj let, koji je obuhvatio 1.541 km, oborio je nekoliko novih svetskih rekorda na daljinu u solarnoj avijaciji.[30][31][32] Solarni impuls HB-SIA je sleteo u Sent Luisu u Misuriju, 4. juna.[33] Zatim je produžio za Vašington 14. juna, sa zaustavljanjem u toku noći u Sinsinatiju, Ohajo, radi zamene pilota i izbegavanja jakog vetra.[34] U Vašington je sleteo 16. juna,[34] gde se zadržao određeno duže vreme, a 6. jula 2013. godine. Solarni impuls HB-SIA je završi svoju planiranu misiju sletanjem na aerodrom Džon F. Kenedi, pre planiranog vremena pred ponoć 7. jula 2013. godine, zbog velikog oštećenja donjake levog polukrila, u dužini od 2,5 metra. Smešten je hangar na javni uvid nakon sletanja. U avgustu 2013. godine, je demontiran i transportovan u vazduhoplovnu bazu u Dubendorfu, kojoj je uskladišten u hangaru.[1]
Prototip 2 (HB-SIB)
Planirano je da se u 2011. godini, završi razvoj izgradnja drugog prototipa (HB-SIB), sa hermetičnom kabinom prilagođenom jednom pilotu za dugotrajan neprekidan interkontinentalni, čak i preko Atlantskog okeana.
Solarni impuls 2 (HB-SIB) je posle završetka proizvodnje transportovan kamionom u delovima do aerodroma Pajerne, 9. aprila 2014. godine. Napravio je prvi probni let sa probnim pilotom Markusom Šredelom, u avio bazi Pajerne, 2. juna 2014. godine, bez većih kašnjenja, planom je to trebalo da se realizuje 2013. LET[9][10]
Avion Solarni impuls 2 (HB-SIB) je ispunio očekivanja. On je leteo bez slabosti, bez ikakvog kvara ili problema na svojoj promociji. Pogonjen solarnom energijom leteo je dva časa i petnaest minuta. To je korak bliže prema planiranom cilju, da se obleti svet u martu 2015. godine.[35]
Planirano je da prototip Solarni impuls 2 (HB-SIB), pri ispitivanju u letu, pokaže da je u stanju da neprekidno leti duže od 120 časova, odnosno ukupno 5 dana i 5 noći. Za to vreme je moguće preleteti Pacifik ili Atlantik. Jer njegova brzina je ograničena noću, pošto ne može preći brzinu od 46 km/h, zbog štednje noću akumulirane energije tokom dana. U toku noći, ne smeju ostati potpuno prazne litijumske baterije.
Za potrebe fizičkih ograničenja jednog pilota, kabina je produžena u odnosu na prvi prototip. Virtuelna kabina je takođe razvijena, koja se sastoji od elektronskog nadzora i pripravnosti, povezano sa bazom Pajerna.
Program ispitivanja u letu preko Švajcarske, pre poletanja na svetsku turneju, u martu 2015. godine, sa više stajališta. U toku te misije, planirano je pet zaustavljanja, za zamenu pilota i za medijske intervjue i snimke o ovoj avanturi za svetsku javnost, u šta su uključeni političari i naučnici. Svaka etapa leta traje 3 do 4 dana, što se smatra za maksimalnu podnošljivost za jednog pilota. Počelo je iz regiona zaliva preko Burme, Indije, Kine, Pacifika, SAD, južne Evrope i Severne Afrike, i na kraju do početne tačke polaska oko sveta.[36]
Za razliku od prototipa 1, kojim su upravljali švajcarski konstruktori i piloti Bertran Pikar i Andre Boršberg, kabina ovog drugog prototipa obezbeđuje prostor samo za jednog pilota.[36]
Opis letelice Solarni impuls 2 (HB-SIB)
Solarni impuls 2 (HB-SIB) ima raspon krila 72 metra, veći od najvećeg svetskog putničkogk aviona, Airbusa A380,[22] ali za razliku od njegove mase od 500 tona, kompozitni Solarni impuls 2 (HB-SIB) ima samo 2,3 tone, nešto više od prosečnog automobila.Poseduje veću kabinu, pod pritiskom i naprednu opremu, uključujući i autopilot, što omogućava duže dnevne transkontinentalne i trans-okeanske letove.[37] Dodatni kiseonik i razni drugi sistemi podrške životne sredine omogućavaju pilotu krstarenje do nadmorske visine i od 12.000 metara.
Struktura zmaja Solarnog impulsa 2, napravljena je od kompozitnih materijala (karbonskih i fiber vlakana, saćastih sendviča i kompozitne oplate). Donjaka krila, presvučena je elastičnom folijom, a gornjaka krila, trupa i horizontalnog repa, sastoji se od prekrivke, napravljene od solarnih ćelija. Na gornjoj strani krila, trupa i horizontalnog stabilizatora prototipa 2 (HB-SIB) raspoređeno je 17.248 solarnih ćelija, koje preko dana pune litijumske baterije, a one potom napajaju pogonske elektro motore tokom noći. Letelicu pogone četiri elektro-motora, s čime se postiže brzina od 140 km/h. U cilju uštede energije, avion danju penje na visinu do 8.500 m, a noću se spušta na 1.500 m.[20][22][36][38]
Na krilima, integrisane su četiri motorske gondole, u svakoj je ugrađen elektro–motor razvijen u kompaniji Etel, 70 baterija–akumulatora, sistem za upravljanje sa procesom punjenja i pražnjenja i regulacije temperature. Projektovana je izolacija, tako da zadrži toplotu baterija i obezbedi njihovo funkcionisanje, uprkos niskim temperaturama i od -40 °C, na visini leta do 8.500 m. Svaki motor ima maksimalnu izlaznu snagu od 13 kW. Dvokraka elisa je prečnika od 3,5 m, obrće se brzinom od 200-400 obrtaja u minuti.[20][22]
Operativna istorija letelice Solarni impuls 2 (HB-SIB)
Solar impulse 2 je prvi put javno prikazan na 9. aprila 2014. godine.[39] Njegov prvi let održan je 2. juna 2014. godine, kojim je pilotirao Markus Šerdel.[9][40] Pri tome letu brzina sletanja je bila oko 43 km/h, a popeo se na visinu leta od 5.500 m, a maksimalnu visinu plafon je postigao 28. oktobra 2014. godine.[41]
Letom, obilaženje oko sveta (2015. i 2016.)
Solarni impuls 2 u martu 2015. godine, dostavljen je kompaniji za obnavljanje energije Masdar u Abu Dabiju.[42][43] Počeo je letom obilaženje oko sveta, 9. marta 2015. godine.[7][44] Predviđeno je da se vrati na mesto polaska u avgustu 2015. godine, a kontrolni centar cele misije za obilazak sveta preletom, osnovan je u Monaku, koristeći satelitske veze za neprekidne kontakte u realnom vremenu.[9][45][46]
Letelica trenutno kruži u severnoj hemisferi sveta; najbliži će biti ekvatoru prilikom preleta Honolulula.[45] gde je planiran odmor i smenjivanje pilota Boršhberga i Pikarda, čekajući odgovarajuće vremenske uslove za polijetanje i sletanje na planiranoj trasi.[47] Za većinu svog vremena u vazduhu, Solarni impuls 2 krstari na režimima između 50 i 100 km/h, obično sporije na kraju noćnog leta, kako bi racionalisao ostatak elektro-energije u baterijama.[48] Prelazi Pacifika i Atlantika okeana su najduže deonice leta, a očekuje se da će trajati oko pet dana, u dužini od 8.500 kilometara.[9][48]
Solarni impuls 2 je preleteo Aziju, 31. maja 2015. godine, na početku je svoga puta preko Tihog okeana.[49] Međutim, pogoršanje vremena ga je neplanirano primoralo da sleti 1. juna u Nagoji, u Japanu, gde čeka povoljno vreme da nastavi na put na Havaje.[50] Andreu Boršhberg je 1. jula 2015. godine, oborio rekord za samostalni let, kao i rekord za najduže trajanje leta na daljinu sa ljudskom posadom solarnog aviona. Avion Solarni impuls 2 je stigao na Havaje 3. jula, sa postavljenim rekordima za najduži solarne let na svetu, vremenski i po udaljenosti, kao i najduži samostalni let, bez dosipanja goriva.[13]
Napravljene su nove baterije i instalirane u letelicu. Probni letovi su počeli u februaru 2016. godine,[51] u cilju pripreme za nastavak preleta preko severne hemisfere, u višednevnevnom neprkidnom letenju solarnim pogonom.[52] Povoljno vreme, u aprilu 2016. godine, obezbeđivalo je da avion može nastaviti svoj put, sletanjem u Kaliforniji, 23. aprila. U tom letu, B. Pikard je preko video linka, razgovarao sa Ban Ki-Mun i Doris Lojthard, zvaničnicima Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, iz kabine Solarni impuls 2.[53] Dodatne deonice leta su dodate u SAD kako bi Solarni impuls 2 odleteo u Finiks, Arizona, Talsa (Oklahoma), Dejton, Ohajo, Lehigh Valej, Pensilvanija i Njujork, gde stiže 11. juna 2016. godine.[54]
B. Pikard je pilotirao avionom preko Atlantskog okeana; stigao je u Sevilju, Španija, 23. juna 2016. godine.[55] Sledeća stanica bio je Kairo, Egipat, 13. jula,[56] odakle se uputio ka konačnoj destinaciji, Abu Dabiju, gde se prizemljio 26. jula i tako u 17 etapa kompletirao put oko sveta. Put je trajao 16 meseci tokom kojih je pređeno više od 42.000 km. Ovo je prvi put da je neka letelica pogonjena isključivo na solarni pogon uspela da napravi put oko sveta.[57]
Detaljna putanja leta[44][58][59]
| Deonica | Start[60] | Poletanje | Sletanje | Trajanje leta | Rastojanje | Pros. brzina | Max. visina | Pilot / Beleške |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1 | 9. mart 03.12 |  Abu Dabi , UAE |
 Maskat, Oman |
13 h 1 min | 772 km | 59,2 km/h | 6.383 m | Andreu Boršhberg[61] |
| 2 | 10. mart 02.35 | Maskat, Oman |
 Ahmedabad, Indija |
15 h 20 mins | 1.593 km | 103,9 km/h | 8.874 m | B. Pikard[62] |
| 3 | 18. mart 01.48 | Ahmedabad, Indija |
Varanasi, Indija |
13 h 15 min | 1.170 km | 88,3 km/h | 5.182 m | Andreu Boršhberg[63] |
| 4 | 18. mart 23.52 | Varanasi, Indija |
 Mandalej, Mjanmar |
13 h 29 min | 1.536 km | 113,9 km/h | 8.230 m | B. Pikard[64] |
| 5 | 29. mart 21.06 | Mandalej, Mjanmar |
 Čungking, Kina |
20 h 29 min | 1.636 km | 79,9 km/h | 8.634 m | B. Pikard[65] |
| 6 | 20. april 22.06 | Čungking, Kina |
Nanking, Kina |
17 h 22 min | 1.384 km | 79,7 km/h | 4.270 m | B. Pikard[66] |
| 7 | 30. maj 18.39 | Nanking, Kina |
 Nagoja, Japan |
44 h 9 min | 2.942 km | 66,6 km/h | 8.634 m | A. Boršhberg. [b][50] |
| 8 | 28. jun 18.03 | Nagoja, Japan |
 Barbers Pojnt Hausing (Havaji), SAD |
117 h 52 min | 8.924 km | 75,7 km/h | 8.634 m | A. Boršhberg[11][50][67] |
| 9 | 21. april 2016. 16.15 | Barbers Pojnt Hausing (Havaji), SAD |
Mauntin Vju (Kalifornija) SAD |
62 h 29 min | 4.086 km | 65,4 km/h | 8.634 m | B. Pikard[68] |
| 10 | 2. maj 12.03 | Mauntin Vju (Kalifornija) SAD |
Finiks, AZ, SAD |
15 h 52 min | 1.113 km | 70,2 km/h | 6.706 m | A. Boršhberg[c][69] |
| 11 | 12. maj 11.05 | Finiks, AZ, SAD |
Talsa (Oklahoma), SAD |
18 h 10 min | 1.570 km | 86,4 km/h | 6.706 m | B. Pikard[70] |
| 12 | 21. maj 09.22 | Talsa (Oklahoma), SAD |
Dejton, SAD |
16 h 34 min | 1.113 km | 67,2 km/h | 6.401 m | A. Boršhberg[71] |
| 13 | 25. maj 08.02 | Dejton, SAD |
Lehigh Valej, SAD |
16 h 49 min | 1.044 km | 62,2 km/h | 4.572 m | A. Boršhberg[72] |
| 14 | 11. jun 03.18 | Lehigh Valej, SAD |
Njujork, SAD |
4 h 41 min | 265 km | 56,6 km/h | 915 m | A. Boršhberg[73] |
| 15 | 20. jun 06.30 | Njujork, SAD |
 Sevilja, Španija |
71 h 8 min | 6.265 km | 88,1 km/h | 8.534 m | B. Pikard[74] |
| 16 | 11. jul 04.20 | Sevilja, Španija |
 Kairo , Egipat |
48 h 50 min | 3.745 km | 76,7 km/h | 8.534 m | A. Boršhberg[75] |
| 17 | 23. jul 23.28 | Kairo , Egipat |
Abu Dabi , UAE |
48 h 37 min | 2.694 km | 55,4 km/h | 8.534 m | B. Pikard[76] |
| Ukupno | 558 h 7 min | 42.438 km | 76,0 km/h | 8.874 m |
Ljudski resursi i kooperanti u programu
Program, koji je počeo u 2003. godini, angažovao je u direktno učešće 65 ljudi u 2009. godini. Pored toga, program je podržavalo ga je oko pedeset kooperanata, istraživačkih institucija i malih i srednjih preduzeća.
- Glavni partneri: Solvay, Omega i Deutsche Bank,
- Zvanični partneri: Bayer MaterialScience, Altran i Swisscom.
Prosvetnoj naučnoj instituciji francuski: , zvanični su naučni konsultanti, Altran i Daso Avioni.
Solarni impuls pod pokroviteljstvom Evropske komisije, od aprila 2008. godine.
Porodica Pikard ima veoma bogatu istraživačku tradiciju u oblasti avijacije: kapsula pod pritiskom i prvi meteorološki balon (Ogist Pikard), rekord porinutog batiskafa (Jakus Pikard), a prvi neprekidni let oko sveta sa balonom (Bertrand Pikard).[3]
Karakteristike
Više informacija 
...
...| PROTOTIPOVI | |||
|---|---|---|---|
| Parametri | HB-SIA[18][20][22] | HB-SIB[9][10] | |
| Posada | dvoje | jedan | |
| Maksimalna masa | 1.600 kg | 2.300 kg | |
| Razmah krila | 63,40 m | 72 m | |
| Površina krila | 200 m² | 269,5 m² | |
| Vitkost krila | 20 | 20 | |
| Odnos | 8 kg/m² | 8,5 kg/m² | |
| Dužina | 21,85 m | 21,85 m | |
| Visina | 6,40 m | 6,40 m | |
| Maksimalna brzina | ? km/h | 140 km/h | |
| Brzina krstarenja | 70 km/h | 90 km/h | |
| Brzina poletanja | 35 km/h | 35 km/h | |
| Eksplotacioni plafon leta | 8.500 m | 8.500 m | |
| Mah plafon leta | 12.000 m | 12.000 m | |
| Pogon | četiri motora | 4 h 7,36 kW | 4 h 13 kW |
| prečnika | 3,5 metra | 3,5 metra | |
| Li-Po baterije | Masa | 400 kg | 633 kg |
| spefični kapacitet inergije | 200 Wh/kg | 260 Wh/kg | |
| Solarne baterije | monokristalne
foto–naponske ćelije 22,5 % |
11.628 ukupno
10.748 na krilu |
17.248 ukupno |
| pokrivaju površinu | 200 + m² | 269,5 + m² | |
| daju snagu | 45 kW | 66 kW | |
Povezano
- Avion Helios
- Zefir (letelica)
Napomene
- To je približan nivo raspoložive energije, sa kojom su Braća Rajt prvi put poleteli 1903. godine.[18]
Reference
Vanjske veze
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.