Бока (Сечањ)

Бока (мађ. ) је насеље у општини Сечањ, у Средњобанатском управном округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 1412 становника.

Бока
Православна црква
Административни подаци
Држава	Србија
Аутономна покрајина	Војводина
Управни округ	Средњобанатски
Општина	Сечањ
Становништво
— 2011.	1.412
— густина	17/
Географске карактеристике
Координате	45° 21′ 11″ С; 20° 49′ 47″ И
Временска зона	(), лети ()
Апс. висина	53
Површина	79,1 2
Бока Бока на карти Србије
Остали подаци
Поштански број	23252
Позивни број	023
Регистарска ознака

Географски положај

Бока се налази у средњем Банату, на 45° 21' 11″ средње географске ширине и 20° 49' 47″ источне географске дужине. Бока се простире 68-72 метара надморске висине. Југоисточно од места пролази железничка пруга Зрењанин — Вршац, јужно од места пролазила је железничка пруга Чот – Алибунар, а кроз Боку пролази магистрални пут Зрењанин – Вршац. Бока има веома велики атар који се простире на северу до реке Тамиш, на западу до канала Дунав — Тиса – Дунав, на југу до канала Брзава, а на источној страни граничи се са атаром Шурјан и Конака. Сеоски атар граничи се са следећим местима: Неузина, Банатска Дубица, Сечањ, Јарковац , Конак и Шурјан. По географским картама грофа Ф. К. Мерсија из 1723 — 1725. поток Иган се као притока уливао у Тамиш између Боке и Неузине.

Историја

Бока је током своје историје више пута мењала своје име:

• Године:
• 1334 – Бока
• 1338 – Borzatö Báka
• 1717 — Бока
• 1801 – Српска и Хрватска Бока
• 1898 – Бока (Bóka)

Насеље Виссиг је по тврђењу историчара идентично са поседом (possessio) Fyzugh, који потпада под атар Борзвето — бака (Бока). Тај се посед помиње 1338. у листи папског десетка. Место је имало католичку парохију, носило је име Фусег, и временом од назива Висик и Физиг остаде Фисити. После изгона Турака 1716. принц Еуген Савојски управу над новоосвојеним покрајином поверио је Банату. Почетком XI века укључен је Банат у ранофеудалну Угарску, а тиме су створени и услови повољни за ширење католичке црквене организације, коју је подржавала владарска кућа Арпадовића. Баната, а мања насеља су опустела и цркве су почеле тихо да пропадају. Оно што нису уништили Турци, уништило је овдашње становништво насељено на овом простору током XVIII. века, сматрајући те грађевине турским.^[1]

Већ 1334. године помиње се Бока као парохијско место које припада Кевинском Комитату. Године 1338. дано је овоме месту мађарско име Borzatö-Baka, јер је лежало на ушћу Брзаве (Брзава). Од 1361 - 1362. године име насељу је опет Бока.

Бока је 1764. године православна парохија и седиште Бокинског протопрезвирата.^[2] Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да се место Бока налази у Тамишком округу, Бечкеречког дистрикта. Становништво је било српско.^[3] Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије у Боки су била три свештеника, Србина. Пароси, поп Теодор Поповић (рукоп. 1765), поп Илија Протић (1785) и поп Јован Поповић (1794).^[4]

Одлуком Марије Терезије из 1778. године знатни део поседа загребачког бискупа и Туропољског племства требало је да буде уступљен војној управи. Након дугогодишњих преговора постигнут је споразум 1801. којим су оштећени племићи добили поседе у Банату међу којима и Хрватску Боку. Године 1800. постала је Бока посед загребачког каптола, који је крај насеља основао (1801) ново Хрватску Боку и населио је хрватским племићима и њиховим кметовима. Године 1801. изменом добара на ово подручје су дошли Хрвати јер је припадало Загребачкој бискупији, којој су и до тада припадали. Загребачка бискупија је ово подручје (око властелинства Биледа) добила као накнаду за Нове власти у Покупљу нису признавале племићка права дотадашњим становницима на том предију (предијалцима), чији је дотадашњи власник био загребачки бискуп. Да би сачували своја права, у договору с бискупом су одлучили се преселити у Банат. Пресељавати их је почео бискуп Томо Гаљуф 1788. године, а бискуп Максимилијан Врховац је наставио и довршио 1801. године. Предијалци су се населили у Хрватску Боку, Хрватску Кларију (данас спојену са Српском Кларијом у јединствену Кларију, касније преименовану у (Радојево) те у Хрватску Кечу, која је данас у Румунији .

Године 1802. добило је ово ново насеље свог католичког свештеника, а 1840. године подигнута је црква.

У револуцији 1848-1849. године Бока је много страдала, јер су Срби 4. августа 1884. године опљачкали Хрватску Боку, а 4. септембра изгорела је српска црква до темеља, јер су је запалили Мађари 19. јануара 1849. године. Кад су се Мађари повукли, опет су Срби напали Хрватску Боку.

Подигнута је нова црква 1852. године.

Године 1854. обе општине имају (српска и хрватска) укупно 2725 становника. Још 1844. године спремило се 93 православних породица из Боке, заједно са сличним из Великог Гаја и Конака, на селидбу у Кнежевину Србију. Њихови изасланици су обишли подручје које им је српска држава понудила код Кладова, и оно им се свидело. Када су намерачили да заиста крену, чекали су дуго дозволу граничарских власти као и прилику да продају своја имања у Боки. У том избије Мађарска буна, кад су им куће пострадале. Због тога нису успели да изведу покрет ни до 1857. године. Зато су те године обновили молбе за исељење преко Дунава.^[5]

Неузински парох поп Стеван Болманац је повео 1880. године српску сиротињу из Баната, у Кнежевину Србију, да би се населили у новоосвојеним крајевима око Ниша, као колонисти. Највише насељеника било је из Српске Неузине и Боке, а скрасили су се у селу Александрову (Мерошини) 1881. године.^[6] Ново саграђена пруга прорадила 21. децембра 1895. г. на прузи за Бечкерек и за Чаково. Мађарско министарство унутрашњих дела (бр. 105820-IVa 1898. спојило Српску и Хрватску Боку. Пописано је 31. јануара 1921. г. 2794 становника, од којих је: Срба и Хрвата 1829. осталих Словена - 1; Румуна – 13; Немаца – 232; Мађара – 672 и осталих 72 становника.^[7]

Демографија

У насељу Бока живи 1365 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,2 година (38,2 код мушкараца и 44,3 код жена). У насељу има 647 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,67.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија[8] Година Становника 1948. 2.912 1953. 2.819 1961. 3.260 1971. 2.673 1981. 2.246 1991. 1.992 1.905 2002. 1.734 1.843

Етнички састав према попису из 2002.‍[9]
Срби			994	57,32%
Мађари			482	27,79%
Хрвати			83	4,78%
Роми			47	2,71%
Југословени			16	0,92%
Словаци			8	0,46%
Македонци			7	0,40%
Бугари			6	0,34%
Словенци			5	0,28%
Румуни			4	0,23%
Црногорци			1	0,05%
Немци			1	0,05%
Муслимани			1	0,05%
Буњевци			1	0,05%
непознато			2	0,11%

Становништво према полу и старости^[10]

	м			ж
?	1			3
80+	15			30
75—79	27			43
70—74	41			62
65—69	51			75
60—64	45			67
55—59	39			45
50—54	68			54
45—49	71			57
40—44	60			52
35—39	61			49
30—34	55			52
25—29	63			45
20—24	59			36
15—19	53			57
10—14	64			43
5—9	57			49
0—4	54			31
Просек :	38,2			44,3

Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002. Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. Број домаћинстава 741 741 926 803 814 721 647

Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002. Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек Број домаћинстава 168 185 102 121 44 17 7 1 2 0 2,67

Домаћинства

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	709	229	415	37	27	1
Женски	727	113	416	173	23	2
УКУПНО	1.436	342	831	210	50	3

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	417	229	0	31	27
Женски	186	107	0	1	15
УКУПНО	603	336	0	32	42
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	3	40	13	4	21
Женски	1	3	16	6	6
УКУПНО	4	43	29	10	27
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	0	12	24	5	2
Женски	0	1	8	10	10
УКУПНО	0	13	32	15	12
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	6	0	0	0
Женски	0	2	0	0
УКУПНО	6	2	0	0

Становништво по делатностима које обавља

Католичка црква

Референце

1. Летопис Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина М.(Беч 1999). :
2. "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
3. Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
4. "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
5. "Србски дневник", Нови Сад 1857. године
6. "Застава", Нови Сад 1888. године
7. Милекерови летописи Општина у јужном Банату Феликс Милекер. 978-86-85075-04-9. стр. 35–36.
8. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
9. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
10. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература

• Милекер, Феликс; Пантић, Коста; Белча, Душан (2005). Летописи општина у јужном Банату. ISBN 978-86-85075-04-9.
• „Бока у Банату“, Љубиша Вечански, Историјски архив, Панчево, 2003.
• „Монографија Подунавске области“, 1812-1927, саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објављено 1927, „Напредак Панчево“
• „Историјиски преглед Подунавске области, банатски део“; написао Феликс Милекер, библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу 1928.
• Летопис Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји, Марина М. (Беч 1999).

Спољашње везе

• Мапе, аеродроми и временска ситуација локација ()
• Сателитска мапа ()
• Гугл сателитска мапа ()
• План насеља на мапи ()
• Мачор као патентиран саучесник у крађама. "Политика", 6. октобар 1937.