From Wikipedia, the free encyclopedia
Океанска белоперка (лат. ) велики је пелагијалски морски пас који живи у тропским и умерено топлим морима. Његово тело се истиче по дугим белим и заобљеним перајима. Иако је спора, ова врста доста је агресивна, напада друге рибље врсте, али и људе.[3] Недавна истраживања показала су да популација океанске белорепке драстично опада, јер је њено велико пераје цењено као главни састојак супе.[4]
Океанска белоперка | |
---|---|
Научна класификација | |
Домен: | Eukaryota |
Царство: | Animalia |
Тип: | Chordata |
Класа: | Chondrichthyes |
Ред: | Carcharhiniformes |
Породица: | Carcharhinidae |
Род: | Carcharhinus |
Врста: | C. longimanus |
Биномно име | |
Carcharhinus longimanus (Poey, 1861) | |
Синоними[2] | |
|
Ову врсту открио је 1831. године природњак Рене Лесон који ју је назвао Carcharhinus maou.[5] Након тога врсту је 1861. године описао кубанац Филипе Пој и назвао је Squalus longimanus.[5] Дуго се за ову врсту користио назив Pterolamiops longimanus, а longimanus се односи на велико пераје ове рибе, а на латинском језику значи „дуге руке”.[6][6] Према међународној зоолошкој комисији објављено је да би званични научни назив за ову врсту требао да гласи Carcharhinus maou, међутим Лесоново име остало је заборављено па је Carcharhinus longimanus и даље широко прихваћено.[7]
Ова врста заступљена је у дубинама океана на температури већој од 18 °C, а преферира воде којима су температуре између 20 и 28 °C и подручја на којима је температура нешто мања од наведених.[2] Некада је океанска белоперка била распрострањена широм света, али по последњим студијама, њен број се драстично смањио.[1][4] Током анализе која је трајала од 1992. до 2000. године и обухватила северозападни, западни и централни део Атлантског океана, процењено је да је у овом периоду на овом простору 70% мање јединки океанске белоперке.[1][6][7] У водама Гулмарна у Шведској, септембра 2004. године виђена је океанска белоперка дужине 2,3 метара, која је брзо након тога угинула.[8][8][9] Већину времена океанска белоперка проводи на дубини од 150 метара, преферира дубокоокеанска подручја. Према подацима, налазе се на великим удаљеностима од копна, а повремено у њиховој близини, у водама плитким око 37 метара око острва Хаваји.[10] За разлику од већине других риба, океанска белоперка нема дневни циклус и активна је ноћу. Њен стил пливања је спор, а пераја су доста раширена.[6][6][11]
Најзначајније карактеристике океанске белоперке су дугачка леђна пераја налик крилима.[6] Пераја су им знатно већа од пераја других морских паса и упадљиво заобљена. Нос јој је заобљен такође, а очи кружне са мембранама.[6] Највећа океанска белоперка икада уловљена била је дужине 4 метара, а већина њих не прелази дужину од 3 метара. Најтежи примерак икада уловљен имао је 170 килограма.[12] Женка је обично до 10 цм већа од мужјака, а она достиже сексуалну зрелост када буде дужине од 1,8 до 2 метара, док мужјаци имају пуну зрелост када су дужине од 1,7 до 1,9 метара.[6][7] У Мексичком заливу педесетих година 20. века просечна тежина океанских белоперки била је 86,4 килограма, а на истом подручју током деведесетих година 20. века просечна тежина била је 56,1 килограм.[13][14] Већина пераја имају беле врхове (млади примерци, а неки изгубе током година). Поред белих врхова, пераја могу имати мрље, а млади примерци могу имати црне мрље по телу. Ова врста има неколико врста зуба, они на доњој чељусти су танки и оштри, релативно мали и трогуласти.[6] Између тринаест и петнаест зуба налази се са обе стране симфизе. Зуби у горњој вилици су такође троугласти, али много већи, има их четрнаест до петнаест са сваке стране симфизе.[6]
Океанска белоперка храни се белоношцима и кошљорибама. Међутим, њена исхрана може бити далеко разноврснија и мање селективнија, познато је да једе и морске корњаче, птице, ракове и лешине сисара који укључују баракуде, туне, Carangidae и многе друге.[7] Када се храни, океанска белоперка постаје агресивна.[2][15] Обично је усамљена и споро се креће.[16][17] Групе се формирају једино због хране, а раздавајање у групе по полу и величини се не догађа.[7][18]
Сезона парења одржава се током лета у северозападном делу Атлантског океана и у југозападном делу Индијског океана, али су пронађене и женке у Тихом океану са ембрионима током целе године, што сугерише да је тамо сезона парења доста дужа.[1][7] Ембриони се развијају у материци, а период гестације је годину дана. Сексуална зрелост океанска белоперка достиже када буде дужине око 1,75 м за мужајке и 2 м за женке.[19][20]
Океанска белоперка се једе свежа, димљена, сушена и сољена, а корити се и њена кожа. Подложна је притиску риболова у свим водама које настањује.[1][7] Истраживач океана Џејкс Коста описао је океанску белорепку као једну од најопаснијих од свих морских паса.[21][22][23]
Након што је 30. јула 1945. године торпедован брод , већина морнара који су преживели, касније су преминули од рана, а не од уједа морских паса. Међутим, према извештајима преживелих који су објављени у неколико књига, стотине морнара убијено је од стране океанских белоперки, пре него што их је авион приметио.[24] Сматра се да је ова врста морског пса одговорна за већину смрти и повреда, а можда и за све. Такође, током Другог светског рата, брод погодила је немачка подморница.[20][25] Око 1000 људи је завршило у води, а преживела су 192 човека, док су смртни случајеви приписани океанској белоперки.[3][26][27] Током друге студије о океанским белоперкама у Мексичком заливу процењено је да је од средине педесетих година 20. века до деведесетих, океанских белоперки мање 99,3%, највише због риболовне праксе.[4] Због великог броја мање јединки у свету, ова врста се налази у категорији критично угрожене на Црвеној листи IUCN. Према споразуму Уједињених нација из 1995. године о очувању и управљању рибљег фонда, усвојене су мере заштите ове врсте, а напредак је видљив.[1] Од 3. јануара 2013. године ова врста морског пса у потпуности је заштићена на Новом Зеланду према Закону о дивљини из 1953. године.[28][29] Министарство заштите природе Новог Зеланда квалификовало је ову врсту као мигранта и угрожену врсту.[30]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.