Данило Николић

За другa значења, погледајте страницу Данило Николић (вишезначна одредница).

Данило Николић (Сплит, 2. фебруар 1926 — Београд, 6. фебруар 2016)^[1][2] био је српски књижевник. Он је један од најзначајнијих приповедача и романописаца српске књижевности друге половине 20. века, чије су књиге вишеструко награђиване књижевним наградама. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат」 у Београду.

Данило Николић
Данило Николић, фотографија Радета Милисављевића
Датум рођења	(1926-02-02)2. фебруар 1926.
Место рођења	Сплит, Краљевина СХС
Датум смрти	6. фебруар 2016.(2016-02-06) (90 год.)
Место смрти	Београд, Србија

Биографија

Данило Николић са оцем Спасојем, 1940.

Данило са школским друговима из гимназије, Пећ, 1940.

Данило Николић рођен је 2. фебруара 1926. године у Сплиту, од оца Спасоја Николића, Никшићанина, иначе службеника Банске управе у Сплиту, и мајке Кристине, домаћице, из Зеленике у Боки Которској. Детињство и младост провео је на Косову и Метохији, у Витомирици код Пећи, где су се Николићи доселили 1924. године из Никшића. Прва два разреда основне школе завршио је у Витомирици, а остала два и гимназију у Пећи. У својим средњошколским данима започео је сарадњу са листом Јединство, као дописник из Метохије.

Николић у Кнез Михаиловој улици у Београду, 1997.

Године 1946. добио је стипендију и отишао на студије у Београд, где је дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду. Као студент освојио је неколико награда за причу на разним књижевним конкурсима, због чега је 1950. године био позван да ради као сарадник у Радио Београду. Управо у овој информативној кући Николић ће провести свој радни век, где након дипломирања ради као новинар, потом као уредник у програмима за књижевност и културу, а до пензионисања и као уредник-драматург Драмског програма. За посебан допринос развоју новинарства добио је 1970. године Сребрну плакету Савеза новинара Југославије.

Прву књигу приповедака, „Мале поруке」, објавио је 1957. године. У својим раним делима, као и у неким каснијим, често се враћао својој родној Метохији, на врло суптилан начин приповедајући о људским судбинама и сложеним међунационалним односима.^[1] Међу књигама приповетки запажене су још и „Повратак у Метохију」, „Улазак у свет」, за коју је добио Андрићеву награду 1997. године, потом „Списак грешака」 и „Проветравање владара」.

Први роман објавио је 1989. године под називом „Власници бивше среће」, који је ушао у десет најбољих романа деценије. Написао је и роман „Краљица забаве」, за који је између осталог добио и Нолитову награду, Награду „Борисав Станковић」 и Награду „Бранко Ћопић」, потом романе „Фајронт у Гргетегу」, за који је добио НИН-ову награду 1999. године, „Мелихат из Глог」, „Списак будућих покојника」 и роман „Јесења свила」, за који је добио Награду „Меша Селимовић」 2001. године. Објавио је и антологију „Последње приче писане руком」 (КОС, Београд, 1986).

Николићеве приче преведене су на енглески, немачки, словеначки, чешки, албански, мађарски, македонски, летонски, бугарски, кинески, руски и француски језик. Заступљен је у бројним антологијама и изборима српске приповетке у земљи и иностранству.

За живота је важио за једног од омиљених фигура међу писцима^[1], а називали су га „тихим корачником према Нобелу「, „највећим живим класиком",„ доајеном српске књижевности」 и „иноватором оданом традицији」, који је својим делима сањао о повратку у Метохију.^[3][4] Близак пријатељ био му је и Стеван Раичковић, са којим се свакодневно виђао у „Славији」.^[1]

Преминуо је у 90. години, 6. фебруара 2016. године, после краће болести, а његова урна са пепелом положена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.^[4]

Од 2019. године, улица у Градској општини Чукарица у Београду носи његово име.

Легат Данила Николића

Главни чланак: Легат Данила Николића

Легат Данила Николића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат」, а његово формирање започео је сам Данило за живота, као збирку, поклањајући Удружењу бројне своје књиге, као и неколико десетина књига са посветама. Након његове смрти 2016. године, ћерка Лидија Николић и унука Ана Новаковић наставиле су са поклонима Удружењу, а у августу 2020. године званично је формиран легат.^[5][6]

Награде

Данилу Николићу за дугогодишњи допринос програмима Радио-телевизије Београда, РТБ

Добитник је бројних књижевних награда за своје збирке прича и романе, међу којима су:

• Награда „Лазар Вучковић」, за збирку прича Улазак у свет, 1988.
• Андрићева награда, за збирку прича Улазак у свет, 1998.
• Нолитова награда, за роман Краљица забаве, 1996.
• Награда „Бранко Ћопић」, за роман Краљица забаве, 1996.
• Награда „Борисав Станковић」, за роман Краљица забаве, 1996.
• НИН-ова награда, за роман Фајронт у Гргетегу, 1999.
• Награда „Меша Селимовић」, за роман Јесења свила, 2002.
• Награда „Златни крст кнеза Лазара」, 2004.
• Награда „Стеван Пешић」, 2007.
• Награда „Вељкова голубица」, за целокупно приповедачко дело од изузетне уметничке вредности, Сомбор, 2009.

Дела

Збирке приповедака Мале поруке, Омладина, 1957. Повратак у Метохију, Слово љубве, 1973. Списак грешака, Слово љубве, 1976. Списак заслуга, Српска књижевна задруга (СКЗ), 1981. Проветравање владара, СКЗ, 1984. Улазак у свет, Књижевна заједница „Бора Станковић「, Врање, 1997, друго издање: Нолит - Београд/Графопромет - Рума, 2000. Изабране приповетке Повратак у Метохију, Јединство – СКЗ, Приштина – Београд, 1991. Проветравање владара, Просвета, Ниш, 1997. Улазак у свет, Народна књига/Алфа, 2006. Хроника метохијске вароши Пећ у десет слика, НИЈП Панорама, Приштина – Београд, 2006. Приче из мојих романа, Агора, Зрењанин, 2008. Списак званица, Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2010. Друго одело, „Вељкови дани「, Сомбор, 2010. Романи Власници бивше среће, Народна књига, 1989, друго издање: Нолит, 2000, треће издање: Политика/Народна књига 2005. Краљица забаве, Нолит, Београд, 1995, друго издање: Нолит, 1996, треће издање: Народна књига, 2002, четврто издање: Политика, 2003. Фајронт у Гргетегу, Нолит, 1998, друго, треће и четврто издање: Нолит, 1999, пето издање: Народна књига, 2002. Фотокерамика господина Цебаловића, Филип Вишњић, 2000. Јесења свила, Народна књига, Београд, 2001, друго издање: Народна књига, 2002, треће издање: Вечерње новости, 2003. Мелихат из Глог, Народна књига, Београд, 2005. Коректор, Завод за уџбенике, Београд, 2009. Списак будућих покојника, СКЗ, Београд, 2012. Хронике и записи Велика празна река, Народна књига, Београд, 2003. Прах за позлату, Народна књига, Београд, 2005. Црта за сабирање, Политика – Народна књига, Београд, 2006. Једна упорна успомена, Вукотић медиа, Београд, 2014. Издавачки центар Матице српске објавио је књигу Данило Николић, коју је приредила проф. др. Јелена Панић Мараш, у Антологијској едицији Десет векова српске књижевности, Нови Сад, 2024. Зборник Деценија после - Ридер и селективна библиографија српске књижевности 1991-2021. Овај научноистраживачки пројекат, под називом Српска књижевност 1991-2021: идентитет, траума, сећање (СЛИТаМ), објавили су Филолошки факултет у Београду и Академска књига из Новог Сада. У књизи је и одломак из романа Данила Николића Мелихат из Глог, Нови Сад, 2025.

Антологија Последње приче написане руком, Књижевна омладина Србије, Београд, 1995. Књиге за децу Пут за пријатеље, Младо покољење, 1966. Неко сат а неко будилник, БИГЗ, 1979. Они су волели срне, СКЗ, 1979. Дивљак у мрачној шуми, Нолит - Београд/Српска књига - Рума, 2001. Најбољи деда на свету, Просвета, Ниш, 2004. Драме Забуне (по новели „Списак грешака「), монодрама, Београдско драмско позориште, 1978, режија Дејан Мијач, играо Миодраг Поповић Деба, Власник бивше среће, Народно позориште Приштина, премијера: 16. октобра 1995. године, режија Борислав Григоровић, Документарна ТВ драма Суђење Флоберу, ТВ Београд, 1971. Драматизоване приче приказане на Телевизији Београд Телеграм, 1980. Последња вожња, 1980. Дневник Невене Никач, 1980. Марсенићи, 1980. Друго одело, 1980. Телевизијска игра Једно обично поподне Радио драме за децу Свемогући чекић, Велики оркестар, Изгубљени реп, Звездана киша за једног миша, Свечаност на Дунаву. Постхумно објављена дела Дани без Стевана, РТС, Београд 2016, приредила Лидија Николић Власник трајне среће, зборник, Библиотека града Београда, Београд, 2016, уредио Михајно Пантић Фрагменти о пролазном лудилу, КОВ, Вршац, 2020, приредила Лидија Николић

Галерија

• 
  Данило као референт народне просвете у Пећи, 1946.
• 
  Данило у Пећи, 1946.
• 
  Данило у Призрену, као дописник уредништва Јединства, 1946.
• 
  Данило Николић са познаницима из гимназије,Пећ, 1947.
• 
  Данило као студент у Београду, 1947.
• 
  Данило са члановима Клуба младих писаца Београдског универзитета. Први мај 1949.
• 
  Данило као војник у Битољу у Македонији, 1951-52.
• 
  Данило пред викендицом у Крчедину на Дунаву, 1977.
• 
  Данило са унуком Аном и ћерком Лидијом испред викендице у Крчедину, 1990.
• 
  Данило Николић и писац Михајло Пантић, 1998.
• 
  Додела Андрићеве награде за збирку прича „Улазак у свет」, 1998.
• 
  Додела НИН-ове награде Николићу, за роман „Фајронт у Гргетегу「, 1999.
• 
  Данило на Књижевном сусрету „Српска проза данас」 у Трстенику, 1999.
• 
  Данило са супругом Леом, ћерком Лидијом и унуком Аном, 2005.
• 
  Данило Николић и редитељ Мирослав Јокић, 2015.
• 
  Последња фотографија са ћерком Лидијом, децембар 2015.