Драгомир Иконић

Драгомир Иконић (Чачак, 5.октобар 1883 - Београд, 16. март 1957 ) био је српски професор, публициста, народни посланик и министар у Влади Краљевине Југославије, власник и уредник листа „La Patrie Serbe」 који је излазио у Француској од 1916. до 1918. године.

Драгомир Иконић
Датум рођења	(1883-10-05)5. октобар 1883.
Место рођења	Чачак, Краљевина Србија
Датум смрти	16. март 1957.(1957-03-16) (73 год.)
Место смрти	Београд, СРЈ
Супружник	Даринка Томашевић

Биографија

Драгомир Иконић је рођен 5. октобра 1883. године у Чачку у сиромашној породици абаџије Димитрија и кројачице Кристине. Живео је у чачанској Циганмали.^[1]

Образовање и рад

Драгомир Иконић основну школу и Гимназију завршава у Чачку, а потом школовање наставља у Јагодини као ђак прве генерације Мушке учитељске школе. Након завршене учитељске школе, ради као учитељ у Миланџи код Ивањице и Лазаревцу. У Ивањици се жени Даринком Томашевић, ћерком богатог трговца и тако себи обезбеђује наставак школовања на универзитету у Цириху. Завршава студије педагогије и психологије. Крајем 1913. године брани докторску дисертацију.

За време Првог светског рата Иконић у Француској издаје и уређује часопис „La Patrie Serbe「. По окончању рата, враћа се у Србију и у Београду ради на месту референта за наставу у Министарству просвете, а затим постаје професор Треће београдске гимназије. Ипак, љубав према новинарству и политици биће његово коначно опредељење. Драгомир Иконић прећи ће пут од грађанске левице до профашистичке деснице и као министар у влади Цветковић - Мачек 1941. године завршиће своју политичку каријеру - преузео је ресор социјалне политике и народног здравља 24. марта 1941, након што је Срђан Будисављевић поднео оставку због неслагања приступању Тројном пакту.^[2] После рата, на иницијативу Јаше Продановића ослобођен је кривице.

Драгомир Иконић био је сарадник у педагошком часопису „Наша школа「, као и у политичким листовима „Одјек「 и „Република「. Почетком 1920-тих, „Република「 је донела неколико чланака о министру Велизару Јанковићу, због чега је овај поднео тужбу. Суд је у фебруару 1924. ослободио Иконића по већини тачака, али га је за једно дело клевете осудио на месец дана затвора – за ову и раније осуде због штампарских кривица је спроведен у пожаревачки завод.^[3] Следећег августа је био међу политичким осуђеницима који су условно пуштени.^[4] За издавачко предузеће „Геца Кон「 радио је преводе са француског, енглеског и немачког језика. Већина његових објављених превода је са енглеског језика у едицији „Библиотека јавног права「. Са француског језика превео је књиге „Основе социологије「 Жоржа Паланта (1925) и „Дипломатску историју Европе「 Антоана Дебидура (1933).

Драгомир Иконић умро је 16. марта 1957. године у Београду.