Драмско позориште

Драмско позориште је врста позоришта која се првенствено бави извођењем драмских дела, односно позоришних комада заснованих на писаном драмском тексту.^[1] За разлику од других сценских форми попут опере, балета или музичког позоришта где су музика, песма или плес доминантни изражајни елементи, у драмском позоришту нагласак је на глумачкој интерпретацији дијалога и драмске радње коју је осмислио драмски писац.

Remove ads

Дефиниција и основне карактеристике

Драмско позориште обухвата широк спектар позоришних жанрова, од трагедије и комедије до драме у ужем смислу речи (која се често бави озбиљним темама из савременог живота). Основне карактеристике драмског позоришта су:

Ослањање на драмски текст: Представа се темељи на писаном делу које садржи дијалоге, монологе, ликове и сценска упутства (дидаскалије).
Централна улога глумца: Глумац је кључни носилац радње и тумач ликова, користећи свој глас, тело и емоције.
Развој драмске радње: Приказивање сукоба, развоја ликова и низа догађаја који воде ка расплету.
Циљ: Може бити катарзичан (посебно у трагедији), забавни (у комедији), поучни, друштвено-критички или истраживачки.
Разноврсност стилова режије и глуме: Од реалистичких и натуралистичких приступа до стилизованих, симболичких или експерименталних форми.

Remove ads

Историјски развој (кратак преглед)

Корени драмског позоришта налазе се у античком грчком позоришту (V век п. н. е.), где су настале трагедија (Есхил, Софокле, Еурипид) и комедија (Аристофан). Римско позориште је наставило ову традицију (Плаут, Теренције, Сенека). У средњем веку у Европи, драмски облици су постојали у виду црквених приказа (мистерије, миракли, моралитети). Ренесанса доноси процват драмског стваралаштва, посебно у Енглеској (елизабетанско позориште – Шекспир, Марлоу) и Шпанији (Златни век – Лопе де Вега, Калдерон де ла Барка). Током XVII века у Француској доминира класицистичка драма (Корнеј, Расин, Молијер). У XVIII веку развија се грађанска драма, а XIX век доноси романтичарску драму (Иго, Шилер) и касније реализам и натурализам (Ибсен, Стриндберг, Чехов). XX век обележен је великом разноврсношћу драмских праваца, од симболизма и експресионизма, преко епског позоришта (Бертолта Брехта), театра апсурда (Бекет, Јонеско), до савремених постдрамских форми.

Remove ads

Жанрови у драмском позоришту

Најзначајнији жанрови који се изводе у драмском позоришту су:

Трагедија: Драмско дело са озбиљном тематиком, узвишеним ликовима и најчешће трагичним завршетком.
Комедија: Драмско дело са хумористичким садржајем, чији је циљ да изазове смех. Постоје различите врсте комедије: комедија карактера, комедија ситуације, комедија нарави, сатира, фарса, гротеска.
Драма (у ужем смислу): Назив за позоришни комад који није ни трагедија ни комедија, већ обрађује озбиљне проблеме из живота појединаца или друштва, често са реалистичким приказом. Може бити психолошка, социјална, породична, итд.
Трагикомедија: Драмско дело које комбинује елементе трагедије и комедије.
Историјска драма: Драмско дело чија је радња смештена у прошлост и бави се историјским догађајима или личностима.
Мелодрама: Драмско дело са наглашеним емоционалним набојем, често патетичним сценама и срећним или дирљивим завршетком.

Кључни елементи продукције

Продукција представе у драмском позоришту укључује сарадњу бројних уметника и стручњака:

Драмски текст (сценарио): Основа представе, дело драмског писца.
Редитељ: Даје уметничку концепцију и води процес стварања представе.
Глумци: Тумаче ликове.
Сценограф: Осмишљава визуелни изглед сцене.
Костимограф: Осмишљава костиме за ликове.
Дизајнер светла: Креира светлосну атмосферу представе.
Композитор сценске музике и дизајнер звука: Стварају звучну кулису и музичке нумере.
Драматург: Често сарађује са редитељем и писцем на адаптацији текста и драматуршкој анализи.

Remove ads