Комунистичка партија Шпаније

Комунистичка партија Шпаније (шп. ) је политичка партија која делује у Шпанији и трећа најјача партија у земљи. Чланица је коалиције Уједињена левица и утицајна је у највећем шпанском синдикату, Радничке комисије.

Комунистичка партија Шпаније Partido Comunista de España
Секретар	Хосе Луис Сентела
Оснивач	Долорес Ибарури (почасна председница; трајна функција)
Основана	14. новембра 1921.
Претходник	Шпанска комунистичка партија Шпанска комунистичка радничка партија
Седиште	Мадрид  Шпанија
Новине	Раднички свет
Омладински огранак	Савез комунистичке омладине Шпаније
Број чланова	35 000[1]
Идеологија	марксизам, комунизам, републиканизам, секуларизам
Политичка позиција	крајња левица
Европско чланство	Партија европске левице
Боје	црвена
Конгрес посланика	2 / 350
Сенат Шпаније	1 / 226
Европски парламент	1 / 54
Веб-сајт
http://www.pce.es/

Историјат

КП Шпаније основана је спајањем Шпанске комунистичке партије и Шпанске комунистичке радничке партије 1921. године. Уједињена партија постала је чланицом Коминтерне и 1922. године одржала свој Први конгрес у Севиљи. До краја 1922, имала је око 5000 чланова.^[2]

Током диктатуре Мигела Прима де Ривере, све странке, укључујући и КП Шпаније, биле су подвргнуте репресији и насиљу, али нису забрањене. Године 1925, КПШ залагала се за укидање Риверине диктатуре и монархије, оснивање федеративе републике, давање независности Каталонији, Баскији и Мароку, слободу удруживања, организовање радничких савета по фабрикама и остало.^[3]

До проглашења Шпанске републике 1931, КП Шпаније била је поприлично ослабљена од прогона и фракционаштва. након почетка грађанског рата 1936, КП Шпаније је заједно с републиканском владом учествовала у сузбијању социјалистичке револуције коју су проводиле неке радикалне левичарске организације. КП Шпаније је водила овакву политику по наредби Коминтерне, односно СССР-а, јер Совјети нису хтели да буду оптужени да користе рат за увођење бољшевизма у Шпанији, што би угрозило савез с Француском и Великом Британијом и оставило СССР самог у потенцијалном сукобу с нацистичком Немачком. Током првих месеци рата, број чланова КПШ порастао је са 30.000 на 100.000.

Након пораза Републике 1939, КП Шпаније наставила је да илегално делује под Франковом диктатуром, а успела је да задржи функционалну организацију. По почетку Другог светског рата, шпански комунисти су се борили углавном у Француском покрету отпора и у Совјетском Савезу.

Године 1942, нови секретар партије постала је Долорес Ибарури — 「Ла Пасионарија」. После рата, руководство КП Шпаније углавном се налазило у Француској. Након доласка Сантијага Кариља на чело партије, 1963. је напуштена политика оружане борбе против Франкове диктатуре и од 1977. усвојена политика Еврокомунизма.

Деловање после 1975.

Након краја диктатуре, легалан рад Партије омогућен је 1977. године. Тада је имала преко 200 000 чланова. Вођство Партије прихватило је компромис са буржоазијом и признало уставну монархију. Ово је већина чланства сматрала издајом. Током 1970-их, неколико радикалнијих група се издвојило из КПШ и формирало сопствене комунистичке партије.

Од 1986, КП Шпаније и неколико осталих левичарских партија формирало је коалицију Уједињена левица, која делује и данас. Партија је тада имала око 30 000 чланова.

Секретари партије

• Антонио Гарсија Кехидо (1921-1923)
• Сесар Родригез Гонзалес (1923-1925)
• Хосе Булехос (1925-1932)
• Хосе Диаз (1932-1942)
• Долорес Ибарури (1942-1960)
• Сантијаго Кариљо (1960-1982)
• Херардо Иглесијас (1982-1988)
• Хулио Ангита (1988-1998)
• Франсиско Фрутос (1998-2009)
• Хосе Луис Сентела (2009-)