Лозански мир 1923. је мировни споразум између републике Турске са једне и коалиције Антанта са друге стране.[1][2] Потписан је 24. јула1923. у Лозани на конференцији која је одржана од 20. новембра1922. до 24. јула1923. године.[3][4] Њиме су поништене по Турску веома неповољне одредбе претходног мировног уговора у Севру (1920) који Велика народна скупштина Турске није прихватила.[5]
Турске границе установљене споразумом
Пошто су извршене територијалне исправке (Турској је враћена источна Тракија c Једреном и Анадолија са Измиром), а држава је добила садашње границе. Установљени режим међународног надзора над демилитаризованим Мореузима, промењен је касније Конвенцијом усвојеном у Монтреу (1936).[6][5]Краљевина СХС није потписала Лозански уговор, већ је c Турском закључила посебан уговор o миру.[7]
Турска је ратификовала споразум 23. августа 1923. године,[8][9] а све остале потписнице 16. јула 1924. године.[10] Ступио је на снагу 6. августа 1924. године, када су ратификациони инструменти званично депоновани у Паризу.[5] Декларацијом о амнестији дат је имунитет за злочине почињене између 1914. и 1922. године, посебно за геноцид над Јерменима. Историчар Ханс-Лукас Кисер наводи: „Лозана је прећутно подржавала свеобухватну политику протеривања и истребљења хетероетничких и хетеро-религијских група“.[11]
Након повлачења грчких снага у Малој Азији и протеривања отоманског султана од стране турске војске под командом Мустафе Кемала Ататурка, кемалистичка владаТурског националног покрета са седиштем у Анкари одбацила је територијалне губитке наметнуте Севрским уговором из 1920. који је раније потписало Османско царство, али је остао нератификован. Британија је настојала да поткопа турски утицај у Месопотамији и Киркуку тражећи стварање курдске државе у источној Анадолији. Секуларна кемалистичка реторика ослабила је неке од међународних забринутости око будућности Јермена који су преживели геноцид над Јерменима 1915. године, а подршка за самоопредељење Курда је на сличан начин опала. Према Уговору из Лозане, потписаном 1923. године, источна Анадолија је постала део данашње Турске, у замену за одустајање Турске од претензија из отоманског доба на арапске земље богате нафтом.[12]
Преговори су вођени током Конференције у Лозани. Исмет Инону је био главни преговарач за Турску. Лорд Керзон, тадашњи британски министар спољних послова, био је главни преговарач за савезнике, док је Елефтериос Венизелос преговарао у име Грчке. Преговори су трајали много месеци. Дана 20. новембра 1922. отворена је мировна конференција; споразум је потписан 24. јула након осам месеци напорних преговора, испрекиданих са неколико турских повлачења. У савезничкој делегацији је био амерички адмирал Марк Л. Бристол, који је служио као високи комесар Сједињених Држава и подржавао турске напоре.[13]
Одредбе
Уговор се састојао од 143 чланова са главним одељцима, укључујући:[14] конвенцију о турским мореузима, трговину (укидање капитулација) – члан 28 предвиђао је: „Свака од високих страна уговорница овим прихвата, што се ње тиче, потпуно укидање капитулација у Турској у сваком погледу.“,[15] споразуме и обавезујућа писма.
Уговор је предвиђао независност Републике Турске, али и заштиту грчке православне хришћанске мањине у Турској и муслиманске мањине у Грчкој. Међутим, већина хришћанског становништва Турске и муслиманског становништва Грчке већ је била депортована према ранијој Конвенцији о размени грчког и турског становништва коју су потписале Грчка и Турска. Искључени су само грчки православци из Константинопоља, Имброса и Тенедоса (око 270.000 у то време),[16] и муслиманско становништво Западне Тракије (око 129.120 1923. године).[17] Чланом 14. уговора је острвима Имброс (Гокчеада) и Тенедос (Бозчада) додељена „посебна административна организација“, право које је турска влада укинула 17. фебруара 1926. Турска је такође формално прихватила губитак Кипра (који је био дат у закуп Британској империји након Берлинског конгреса 1878, али је де јуре остао османска територија до Првог светског рата). Египат и Англо-египатски Судан (оба су окупирале британске снаге са изговором да „угуше Ураби револт и обнове ред“ 1882, али су де јуре остале отоманске територије до Првог светског рата) предати су Британској империји, која их је једнострано припојила 5. новембра 1914. године.[5] Судбина провинције Мосул је остављена да се одреди кроз Лигу народа. Турска се такође изричито одрекла свих претензија на острва Додеканез, која је Италија била обавезна да врати Турској према члану 2 Уговора из Ушија 1912. године након Турско-италијанског рата (1911–1912).[18][19]
Декларација о амнестији
Анекс VIII уговора, назван „Декларација амнестије“, дао је имунитет починиоцима било каквих злочина „повезаних са политичким догађајима“ почињених између 1914. и 1922. године.[20][21] Уговор је тако ставио тачку на напоре да се отомански ратни злочинци процесуирају за злочине као што су геноцид над Јерменима, асирски геноцид и грчи геноцид[22][23] и кодификована је некажњивост за геноцид.[24]
Scharf, Michael (1996). „The Letter of the Law: The Scope of the International Legal Obligation to Prosecute Human Rights Crimes”. Law and Contemporary Problems. 59 (4): 41—61. ISSN0023-9186. JSTOR1192189. doi:10.2307/1192189. Архивирано из оригинала 19. 7. 2018. г. Приступљено 17. 12. 2020. „Initially, the Allied Powers sought the prosecution of those responsible for the massacres. The Treaty of Sevres, which was signed on August 10, 1920, would have required the Turkish Government to hand over those responsible to the Allied Powers for trial. Treaty of Peace between the Allied Powers and Turkey [Treaty of Sevres], art. 230, at 235, Aug. 10, 1920, reprinted in 15 AM. J. INT'L L. 179 (Supp. 1921). "The Treaty of Sevres was, however, not ratified and did not come into force. It was replaced by the Treaty of Lausanne, which not only did not contain provisions respecting the punishment of war crimes, but was accompanied by a 'Declaration of Amnesty' of all offenses committed between 1914 and 1922." Treaty of Peace between the Allied Powers and Turkey [Treaty of Lausanne], July 24, 1923, League of Nations Treaty Series 11, reprinted in 18 AM. J. INT'L L. 1 (Supp. 1924). 99.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Marchesi, Antonio (2018). „Metz Yeghern and the Origin of International Norms on the Punishment of Crimes”. The Armenian Massacres of 1915–1916 a Hundred Years Later: Open Questions and Tentative Answers in International Law (на језику: енглески). Springer International Publishing. стр.143—160. ISBN978-3-319-78169-3.
Dadrian, Vahakn (1998). „The Historical and Legal Interconnections Between the Armenian Genocide and the Jewish Holocaust: From Impunity to Retributive Justice”. Yale Journal of International Law. 23 (2). ISSN0889-7743. Архивирано из оригинала 3. 12. 2020. г. Приступљено 24. 11. 2020. „After expunging all references to Armenian massacres (and, indeed, to Armenia itself) from the draft version, they signed the Lausanne Peace Treaty, thus helping to codify impunity by ignoring the Armenian genocide. The international law flowing from this treaty, while a sham in reality, lent an aura of respectability to impunity because the imprimatur of a peace conference was attached to it. A French jurist observed that the treaty was an "assurance" for impunity for the crime of massacre; indeed, it was a "glorification" of the crime in which an entire race, the Armenians, was "systematically exterminated." For his part, David Lloyd George, wartime Prime Minister of Great Britain, found it appropriate to vent his ire when he was out of power: He declared the Western Allies' conduct at the Lausanne Conference to be "abject, cowardly and infamous." A creature of political deal-making, the Lausanne Treaty was a triumph of the principle of impunity over the principle of retributive justice.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Литература
Hanioglu, M. Sukru (2008). A Brief History of the Late Ottoman Empire. Princeton University Press.
Dockrill, Michael (1993). "Britain and the Lausanne Conference, 1922-23". The Turkish Yearbook, XXIII.
Cleveland, William L. (2004). A History of the Modern Middle East. Boulder, CO: Westview Press.
Othman, Ali (1997). "The Kurds and the Lausanne Peace Negotiations, 1922-1923". Middle East Studies 33.
Agoston, Gabor (2009). Encyclopedia of the Ottoman Empire. Facts on File Inc.
Documents on British Foreign Policy, (tel 419 no. 169 ed.).
McCarthy, Justin (2001). The Ottoman Peoples and the End of an Empire. Arnold Publishers.
Goldstein, Erik. "The British Official Mind and the Conference of Lausanne, 1922-23". Diplomacy & Statecraft 14.
Brown, Philip Marshall (1923). "The Lausanne Conference". The American Journal of International Law 17.
Grew, Joseph G. "The Peace Conference of Lausanne, 1922-23". Proceedings of the American Philosophical Society 98.
Macfie, A.L. (1998). The End of the Ottoman Empire 1908-1923. Longman.
Hirschon, Renee (2009). "History’s Long Shadow: The Lausanne Treaty and Contemporary Greco-Turkish Relations". In the Long Shadow of Europe: Greeks and Turks in the Era of Postnationalism: 3. Brill.
Xypolia, Ilia (2021). „Imperial Bending of Rules: The British Empire, the Treaty of Lausanne, and Cypriot Immigration to Turkey”. Diplomacy & Statecraft. 32 (4): 674—691. doi:10.1080/09592296.2021.1996711.
Zurcher, Eric J. (2004). Turkey: A Modern History. I.B. Tauris.
Fromkin, David (1989). A Peace to End All Peace: Creating the Modern Middle East. New York: Henry Holt and Company. ISBN0-8050-0857-8.
Quilliam, Neil. Syria and the New World Order. Reading, UK: Ithaca Press.
