Justinijan I
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Јустиниан Велики, правим именом на латинском Флавиус Петрус Саббатиус Иустинианус (Тауресиум Дарданија, 11. мај 483. – Констатинополис, 14. новембар 565.), цар Источног Римског Царства (Бизантског Царства) од 1. аугуста 527. до своје смрти 565.
Нећак је и наследник цара Јустина I. Дошавши на престол, тежио је успоставити некадашње јединство Римског Царства, којему ће средиште бити Констатинополис. За остварење тога циља изабрао је двојицу способних војсковођа, Белизара и Нарзеса, као и правника Трибонијана. Освајачки су напори исцрпили снаге земље и ослабили њезине позиције на Истоку, те се Јустинијан обвезује на плаћање данка Перзијанцима, а те невоље увећале су и провале Славена и Авара на бизантско подручје.
Remove ads
Биографија
Јустинијан се родио у Тауресију 483. у близини данашњег Скопља у Северној Македонији. Јустинијан I био је савладар свог ујака, Јустина I, већ од 518, а ступио је на престо 527. као неограничени господар државе и цркве. Предузимао је походе против варварских народа: Источних Гота у Италији, Западних Гота у Шпанији и Вандала у Африци, у намери да обнови царску власт у западном делу Римског Царства.
Водио је одбрамбене ратове против Персијанаца и Словена који су из рубних подручја надирали у византијске области.
Прекомерни порески намети изазвани сталним ратовима довели су до побуне Ника (532), која је угушена захваљујући Јустинијановој жени, царици Теодори. Побуна је започела окупљањем народа на цариградском хиподрому гдје су обе странке (деме: Зелени и Плави) удружено извикивале Ника! Ника! што на грчком језику значи Побједи! Трећи дан побуне, побуњеници су почели јуришати на царску палачу. У кључном моменту кад је Јустинијан намјеравао абдицирати Теодора је заповиједила војсци да нападне побуњенике на хиподрому.
Дошло је до страховитог покоља у којем је у једно послијеподне око 50000 становника изгубило живот. Овим чином одбрањена је царска власт Јустинијана I и његове царице Теодоре захваљујући управо њезиној хладнокрвности и одлучности.
У тој побуни је, међу осталим, била уништена и стара црква Свете Марије (Хагиа Софиа), па су се Јустинијан и Теодора дали у градњу нове базилике, својом величином достојне средишта Царства.
Главни архитектри овог велебног здања били су Антемије из Трала и Изидор из Милета. Градња је трајала од 532. г. до 537 г. када је посвећена. Међутим око 550. г. била је прилично девастирана у потресу па је готово наново грађена. Тада јој је додана купола. Након турског освајања Цариграда 1453. г. црква Свете Марије је претворена у џамију Аја Софију, а данас се у њој налази музеј.
Без обзира на противљење своје околине и упркос озбиљним немирима у Констатинополису, Јустинијан под неповољним условима (уз данак од 11 000 златних ливара) окончао рат с Перзијанцима (532), који је трајао од 527 године.
Remove ads
Обнављање Царства
Уз Јустинијана је нераскидиво везано име његовог највећег војсковође, Велизара. Јустинијан 22. јуна 533. шаље у Африку војску од 15.000 до 16.000 пешака и коњаника под командом Велизара, једног од најбољих војсковођа старог света. Две битке недалеко од Картагине (Ад Децимум, септембра, и Трицамарун, децембра 533) као и заробљавањем вандалског краља, Гелимера (пролеће 534) учиниле су крај вандалској власти у Африци, која постаје префектура.
Одмах затим 535, са свега 9.000 људи, Велизар започиње освајање Италије. Загосподаривши Сицилијом крајем 535, он осваја Напуљ (новембра 536), а 9—10. децембра 536. улази у Рим. Источно-готски владар, Витигес, опседа га са огромном војском (фебруар 537—март 538). С јесени или у зиму 539—540, пошто је најзад добио појачање од Јустинијана, Велизар опседа Равену, улази на препад у град, маја 542, и заробљава Витигеса. Италија (која касније постаје префектура под заповедништвом равенског егзарха) враћена је империји.
У походима на север, император Јустинијан стиже до Саве и Дунава, и око 535. године реновира град Сингидунум.
У Шпанији Јустинијан ослобађа само Андалузију и приморску област на југоистоку од Западних Гота, са веома оскудним средствима, заслугом патриција Либерија од од 550. до 554. године. Источно Римско Царство (Ромејско), Византија у њој организује војно заповедништво.
Јустинијанова обнова није спасла царство од опасности које су му претиле са истока. Кршећи "вечити мир" из 532, Персијанци почетком 540. нападају Антиохију, град разарају а Македонце расељвају. Велизар ће их потући на Еуфрату, али је Јустинијан приморан да с њима, 546, затим 562, обнови мир који га све скупље стаје.
На Балкану се још од краја IV века појавила нова опасност: Словени, настањени између Балтика, Висле, мочвара Припети и Карпата, под сталним притиском завојевача из Азије, поделили су се у три гране и започели, да се шире у више праваца. Западни Славени заузимају, између Елбе и средњег тока Дунава територије које су напустили Германи. Источни Славени — по речима хисторичара Јорданеса — вероватно су у VI веку образовали, између Дњестра и Дона, краљевину Анта. Јужни Славени се појављују на доњем Дунаву крајем владавине цара Анастасија. Под Јустинијаном они у неколико махова (сваке године од 548. до 551) прелазе незаштићену границу и упадају све до Солуна и Констатинополиса. У исто време друге групације стижу до Јадрана (536). Племена настањена између доњег Дунава и Солунског залива потпадају под власт Хуна Кутригура или Бугара, чије име примају. Ови пустоше Тракију, Илирикум, Грчку до самих прилаза Констатинополису (538, 540, 558).
Тешкоће у којим се налази Источно Царство одражавају се и на Западно где се јављају побуне. У Италији енергични краљ Тотила поново осваја скоро цело полуострво, укључујући Рим, између 542. и 547. године. Велизаров наследник Нарзес, коме Јустинијан поверава, уз знатно појачање, врховно заповедништво над Италијом, стао је на пут Тотили (552). После пораза и смрти Тејаса (552), Византији се враћа опустошена ослабљена земља, унапред предодређена за деобе. У Африци само благодарећи енергији гувернера Јована Троглите, угушена је побуна Бербера (546—548).
Почевши од 565. Јустинијан одустаје од освајања. Притиснут годинама, финансијским тешкоћама, све лошијим трупама и војсковођама, приморан је да пређе у дефанзиву. Да би се лакше одупро варварима, наређује да се изгради систем утврђења чији остаци у Тебеси, Сетифу, Тимгаду, и данас изазивају дивљење. Одустајање у спољној политици не може да баци у засенак трајне споменике као што је Јустинијанова кодификација класичног римског права: Кодекс (529), Дигеста и Институције (533) и Новеле (534). Римско право које данас познајемо и које је основа савремених грађанских права цивилизације, заправо је Јустинијанова, византијска кодификација.
Током своје владавине Јустинијан је објавио велики број закона, теолошких списа, водио веома богату и садржајну преписку са државним и црквеним великодостојницима, и саставио црквену песму Јединородни Сине и Слове Божиј, која на литургији поје од 536. године.
Remove ads
Јустинијан и црква
»Жеља је Наша да сви народи који живе под благом влашћу Наше милости живе у вери коју је свети апостол Петар донео Римљанима и која се и данас проповеда онаквом каквом ју је проповедао апостол. Одређујемо стога и заповедамо да само они имају право да се зову хришћанима који се овом закону покоравају, а да су сви остали лудаци или безумници на чије главе пада срамота јереси. Они најпре могу очекивати освету Божју да бисмо их напокон и Ми казнили пресудом на коју Нас надахњује небо«.[1]
– Јустинијанова правна новела, 16. 1–2.
У Јустинијановој теолошкој заоставштини налазе се и Исповедање вере (око 544), Три поглавља (око 551. године), затим Писмо или Посланица коју је упутио констатинополиском патријарху Мини у којем посебно разматра спорна догматска учења познатог црквеног писца и учитеља из Александрије, Оригена (+253). У Исповедању вере се по логичнлом принципу, за и против (про ет цонтра), у тринаест тачака износе православни ставови и истовремено изриче анатема (проклетство) на оне који супротно верују. Јустинијаново Исповедање вере увод је и припрема за одржавање Петог Васељенског Сабора, који на неки начин представља завршницу теолошког спора старог више од две стотине година, али и проверу снаге тек уједињеног Царства.
Јустинијан је оснивац породицног стабла Андјелковиц,заправо породице Андјела,којој је припадала његова породица,пореклом из околине Лесковца. Они су првобитно били стоцари из Царициног града,затим су бивали пресељени у Константинопољ не би ли их Велики цар вратио на просторе јужне Србије одакле це се просирити у Бугарску, Црну Гору и Македонију. Својом власцу,цар је успео да обезбеди своме народу многе услове за зивот.
Монофизити су у Царству били тако бројни и јаки да је Јустинијан са њима водио преговоре. У Констатинополису је одржан 532. године сусрет монофизитских и православних теолога, сусрет који није дао никакве конкретне резултате, али је показао да све није изгубљено за увек и да хитно треба поново претрести нека теолошка питања везана за бившег контатинополиског патријарха Несторија, осуђеног 431. године на Сабору у Ефесу.
У покушају да измири становништво своје државе и учврсти јединство империје Јустинијан је сазвао Пети Васељенски Сабор (мај-јуни 553. године) у Констатинополису. Сабор је осудио монофизите као јеретике али и спис три епископа, као остатка Несторијеве јереси. Иако папа Вигилије из Рима није присуствовао Сабору (иако је већ неколико година боравио у Цариграду и био неколико пута позиван да се укључи у рад сабора), папа је прихватио све саборске одлуке, а то је учинио и цео Запад.
Српска православна црква слави Светог Јустинијана, бизантског цара, 14. новембра по Јулијанском календару, односно 27.новембра по Грегоријанском календару, заједно са његовом женом, царицом Теодором.
Remove ads
Јустинијанова кодификација (Цорпус иурис цивилис)
Настојећи да поврати моћ и славу Римске Империје, Јустинијан (527—565) образује комисију од 16 правника, на челу са Трибонијаном (Трибонионус) и налаже им им да прикупе и кодификују целокупну правну оставштину класичног периода римског права (иус) и све прописе које су издали императори пре њега (легес).
Резултат њиховог рада, Цорпус иурис цивилис (Зборник грађанског права) састоји се из четири дела: Јустинијанов кодекс – Цодеx (збирка императорских одредаба из времена од Хадријана до Јустинијана); Дигестае (збирка списа римских правника); Институтионес (изводи из два претходна дела, са коментарима, конципиран као уџбеник) и Новелле (нове одредбе и прописи објављени за време владавине Јустинијана).
Цорпус иурис цивилис као заједнички назив за све књиге Јустинијанове кодификације, први пут је употребљен у Готхофредусовом издању 1583. године.
У каснијим издањима, све до 1954. донекле је промењена организација Кодекса. Данас је у употреби издање у 3 књиге, од којих I садржи Дигеста и Институтионес, II Цодеx, а III Новеллае, и оно се сматра најбољим. Прво реорганизовано издање припремили су немачки историчари Момсен и Кригер. Њено последње, XVI издање изишло је 1954. у Берлину; уредничким настојањем Кинкела у њој су објављене и две Јустинијанове конституције којима је образовао комисију која је радила на Кодификацији. Момсеново издање Дигеста у два тома (1870) познато је као Едитио маиор.
Рад на Кодексу (законику)
Задатак је био сложен будући да није било лако снаћи се у важећим правним нормама, пошто су оне стваране вековима и на разне начине. Ту су биле одредбе Закона XII таблица, које Римљани никада нису укинули, као и многи закони донети током републике; осим тога, едикти градског и перегринског претора и едила, сенатске одлуке, многа мишљења правника која су била обавезна за судове, као и многобројне конституције принцепса и свих императора од Октавијана Августа до Јустинијана. Многи текстови нису више били сачувани у оригиналу, већ само препричани или коментарисани; многи прописи били су међусобно противречни; велики део правила настао је у условима робовласништва и развијене размене, а римско друштво последњих векова Римске Империје (период домината) било је више феудално него робовласничко.
Уз све то, због преношења државног центра у Констатинополис (Бизант), римско право је већ вековима трпело утицај грчког и источњачких права, а донекле и хришћанства. Најзад, многи термини били су већ изашли из употребе и створени су нови. Од целог тог материјала је комисија требало да створи јединствен и прегледан систем позитивног права. Посао је обављен у рекордно кратком времену.
Прво је објављен пречишћени зборник императорских конституција издатих пре Северине(1975). Текст овог зборника је сачуван. Затим (533. године) је објављена кодификација класичног права под називом Дигеста (латински назив који означава нешто што је изложено извесним редом) или 'Пандецтае' (грчки назив који значи "садржи све").
Remove ads
Референце
Вањске везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads